Šta sve govorimo kada ne govorimo?
U svakom trenutku, u svakom danu, u svakom dahu, mi komuniciramo.
Mnogo onoga što imamo reći ne govorimo rečima, no ipak postoje signali stariji od reči… Prvobitno smo poput svih drugih živih bića, komunicirali svojim telima, licima i šakama, a govor je došao kasnije… Znatno kasnije. Sa odmakom vremena prilično smo se okupirali njime, kao što činimo sa svakom novinom, te smo izgradili nesvesnu zabludu da najbitnije što imamo reći kazuju naše reči – međutim nije tako.
Samopouzdanje se komunicira neverbalno.
Empatija se prenosi neverbalno.
Dominacija se ispoljava neverbalno.
Ljubav se saopštava neverbalno.
Sve stvari koje ćutimo, sve stvari koje mislimo ili osećamo, sve stvari koje stavljamo na sebe ili nosimo uz sebe, govore o nama.
Govor tela je u priličnoj meri urođen
Ljudska bića u treptaju trenutka mogu odati šta osećaju i misle, šta žele i nameravaju, a šta ih uznemirava i plaši.
Naš govor tela je izvanredan, jer je povezan sa delom mozga koji reaguje na svet, ali ne misli o svetu. Taj deo mozga je limbički sistem. Limbički sistem je stariji od razuma i kontrole emocija, a u njemu žive nagonske reakcije i osećanja.
Čujemo nagao, glasan zvuk i zaledimo se.
Pri visokom stresu i zabrinutosti, pokrivamo vrat jer je to usađeni gest čuvanja od vrhunskih predatora – poput lavova i vukova, koji love hvatajući za gušu.
Čak i kada to ne želimo, u određenim okolnostima usmerenje naših pogleda i stopala odaje pravac u kom podsvesno težimo da idemo. Poput zabave na kojoj ljudi razgovaraju sa grupom prijatelja i poznanika, lako možemo zaključiti ko sa kime najradije želi da povede razgovor, na osnovu toga ka kome im stopala, poput strelice, pokazuju i kome upućuju kratke, letimične, ali učestale poglede.
Niz ljudskih reakcija je autentičan i urođen, što nam poručuje da nije uvek pitanje izbora, već nagona…
Evo zanimljivog primera: Deca rođena slepa, kada čuju nešto što im se ne dopada pokrivaju oči a ne uši, iako ne vide.
Na paraolimpijskim takmičenjima u kojima učestvuju slepi, pobednici slave na isti način podižući i šireći ruke uz usklik radosti, iako takav gest nikada nisu ugledali.
Svi se radujemo na isti način, svi plačemo na isti način, svi se uplašimo na isti način, svi se gadimo na isti način, i svi se razbesnimo na isti način… Prva reakcija je univerzalna, a dalji tok delanja možemo individualno oblikovati.
Karl Segan, poznati kosmolog je na večito etološko pitanje: “Ko smo mi?”
Odgovorio sa: “Sve što mi jesmo, zbir je naših uticaja na druge.”
Ma koliko data tvrdnja puta bila izrečena i opšte poznata, ipak je retki uzimaju za životnu zvezdu vodilju (o razlozima toga ćemo diskutovati neki naredni put). Nije značajno koliko zarađujemo ni kakva kola vozimo, već je značajno kako utičemo na ljude oko sebe. Ne samo na drage i bliske ljude, već i na slučajne prolaznike u našim životima.
Ukoliko imamo vrhunske stvari, a činimo da se svi oko nas osećaju uniženo, u rezultatu teško da ćemo biti srećni.
Ako li je celo naše bivanje oličeno u materijalnom, a emotivna i duhovna prostranstva opustošena ravan, sve što posedujemo i posedovati možemo biće nam nedovoljno…
Valjalo bi prvo biti, a potom imati.
Kako utičemo jedni na druge?
Primarni način na koji utičemo jedni na druge je neverbalna komunikacija.
Na neverbalnu komunikaciju nadovezujemo empatiju kao osnovni socijalni lepak. Empatija predstavlja sposobnost da prepoznamo i razumemo emocije drugih, kao i da saosetimo sa njima.
Osoba kojoj manjka empatije će imati poteškoće u formiranju bliskih odnosa. Biće joj otežana procena i razumevanje namera i potreba sagovornika, imaće blokadu ka osećanju i ispoljavanju ljubavi.
U krajnoj crti, bez empatije ostajemo jedva ljudi.
Jedini način da budemo istinski empatični je kroz razumevanje neverbalnih signala. Saosećajan stisak ruke, dodir po ramenu, topao zagrljaj… Svi komuniciramo naklonost na način koji reči ne mogu u celosti preneti.
Prava reč je katkada sve što je dovoljno…
Češće pak prave reči moraju biti potkrepljene pravim signalima kako bismo im verovali. Ubedljivost i verodostojnost poruke se komuniciraju kongruentnim (usklađenim) signalima, koji ujedinjuju naše reči, naš ton i našu gestikulaciju odašiljući usaglašenu poruku.
Govor ljubavi će imati smisla samo ukoliko je potkrepljen pravim stavom i delima.
Govor nežnosti poručivaće nežnost jedino kada je ispraćen nežnim dodirima.
Govor razumevanja i saosećanja bi trebalo da živi i u pogledima i osmesima.
Sve značajno što govorimo drugima, moramo govoriti celi.
Kako se ispoljava dominacija?
Dominacija je mera socijalne moći ili odgovor na pitanje ko je glavni u datoj situaciji.
Osoba koja viče nagnuta ka napred, i sa stisnutim pesnicama ubrzano gestikulira i preti, pokušava metodiku zastrašivanja kako bi ostvarila cilj svoje ljutnje i besa, ali nije dominantna – samo pokušava da bude.
Osoba koja stoji uspravno i smirenim, nešto sporijim i jasnim gestovima ruku oslikava poentu koji iznosi stabilnim, malo usporenim tonom glasa jeste dominantna.
Potčinjena osoba ima:
- zatvoren stav i zauzima manji prostor
- držanje je nestabilno i izgleda kao da je naherena ili izbačena iz ravnoteže, ramena i leđa su pogurena
- facijalna ekspresija je (pre)izražena, osmehivanje je prečesto
- pokreti ekstremiteta su brzi, nesigurni ili naglašeni
- glas je povišen i piskaviji, sa bržim tempom govora
Dominantna osoba ima:
- otvoren stav i zauzima veći prostor
- uspravno i stameno držanje sa ispravljenim leđima i ramenima
- niži nivo facijalne ekspresije
- sigurne i skladne, nešto sporije gestove ruku
- dublji i tiši glas, sa malo uporenijim tempom
Postoje dva vida dominacije – agresivna i asertivna. Agresivna se ispoljava kroz buku i uterivanje straha u kosti, asertivna se manifestuje kroz smirenost i kontrolu.
Da li biste radije odabrali za vođu osobu koja je dominantna, ali reaktivna na stres; ili onu koja je dominantna i zadržava vlast nad sobom čak i u stresnim situacijama?
Dominacija je u stavu. U osećaju kontrole. Ako želiš da vladaš situacijom, moraš najpre vladati sobom i taj utisak iskomunicirati svojim neverbalnim signalima.
Kako se rukuješ?
Odgovori sada na ovo pitanje – ispruži ruku ispred sebe i odglumi par zamaha rukovanja.
Kada to učiniš, zaustavi ruku u vazduhu i pogledaj u kom je položaju – je li pod uglom od 90º ili je više usmerena dlanom ka dole, ili možda dlanom ka gore?
Koliko jako pritiskaš vazduh – da li je tvoj stisak ruke blag, umeren ili jak?
Ako želiš da ovladaš univerzalno dobrim rukovanjem, sledi pravilo koje kaže: “Drži ruku pod uglom od 90º i uzvrati stisak ruke intenzitetom koji ti je upućen!”
Na taj način ćeš poslati poruku samopouzdanja i poštovanja sagovorniku.
Samopouzdanje se uči. Možemo naučiti svoje telo, svoje emocije i svoj um da budu ujedinjeni i da nas verodostojno predstavljaju rečima i delima pred dugima.
Smislene su samo one reči koje imaju podudaran govor tela iza sebe.
Andrea Čontoš
Više o predstojećim edukacijama možeš saznati ovde: