Porodica formira bazu naše ličnosti. Okruženje u kojem odrastamo kasnije definiše obrasce našeg ponašanja.
Virdžinija Satir, pionir porodične terapije, naznačava da se u ličnosti pojedinca ispoljavaju četiri aspekta porodičnog života:
1. Samopoštovanje – svaka osoba ima osećaj vrednosti, samo je pitanje je li on pozitivan ili negativan
2. Komunikacija – svako komunicira, pitanje je kako i koje rezultate postiže
3. Porodični sistem – usađeni set pravila ponašanja i vrednosti koje svako ima, a pitanje je kojeg su tipa i koliko dobro služe osobu u životu
4. Povezanost sa društvom – svi smo povezni sa društvom, samo je pitanje na koji način i kakvo nam to okruženje stvara
Zajednički faktori koje u različitim opsezima i oblicima ispoljavaju disfunkcionalne porodice:
– Osećaj lične vrednosti je nizak
– Komunikacija je indirektna, zamagljena, pasivno-agresivna i ne potpuno iskrena
– Pravila su striktna i rigidna, trajna i nisu otvorena za preispitivanje i izmenu
– Porodični stav prema spoljašnjem društvu i sistemu je bojažljiv, pomirljiv ili okrivljujuć
Zdrave i negujuće porodice, dele sledeće obrasce:
– Osećaj lične vrednosti je visok
– Komunikacija je direktna, otvorena, jasna i iskrena
– Pravila su fleksibilna, humana, odgovarajuća i podložna dogovoru i promeni
– Povezanost sa širim društvom i sistemom je blagonaklona, ispunjena nadom i bazirana na mogućnosti izbora
Prvi korak ka promeni je spoznaja.
Drugi je lična edukacija i delanje u pozitivnom pravcu u stvarima koje su do vas.
Treći je otvaranje prema drugima, edukacija njih i zajednički rast.
Četvrti je traženje saveta od onih koji se bolje razumeju u problematiku koju ne umete sami da prevaziđete.
Rad na sebi i drugima nije sramota, već privilegija i čast. Prihvatite je.
Svako od nas je otkrovenje za sebe, i svako od nas može doneti promenu.
– Virdžinija Satir
Nije mnogima od nas dato da žive i odrastaju u savršenim porodicama i okruženjima. Često podrazumevamo zajednički život sa članovima svoje porodice i retko postavljamo pitanje kako se mi, ili oni, osećamo u toj zajednici. Uzimamo zdravo za gotovo naš odnos, kao da su oni na neki način drugačiji po funkcionisanju od svih drugih ljudi. Bilo da je to na dobro ili na loše, tako nam je kako nam je. Ipak, ako stvari i nisu sjajne, to nije stigma sa kojom nužno moramo živeti ceo život. Mostovi među ljudima se grade, ako ste spremni da prikupite cigle i latite se posla. Kada ih izgradite, svačije funkcionisanje i životno kretanje postaje lakše i lepše.
Ljudi istinski uče samo kada se osećaju uvaženo i cenjeno. Ponižavanje i krivica takođe veoma efikasno i dugoročno usađuju informacije u sećanje ljudi. Ali čak i kada uspeju da promene neželjeno ponašanje, duševni ožiljci koje osećaj srama i kažnjavanja ostavljaju, nisu oni koji se lako i brzo leče. Zato osećaji neprihvaćenosti ili hladnoće u periodu kada učimo šta samoprihvatanje i zajednica znače, često ostavljaju trajne disfunkcionalne obrasce u nečijem poimanju sebe i drugih.
Kada dete treba da bude ispravljeno ili ukoreno, kao što sva deca moraju biti u nekom trenutku, negujući roditelji se oslanjaju na jasnost: traže informacije, slušaju, razumeju, teše i umiruju dodirom ako je potrebno, koriste pravi trenutak i uvažavaju osećanja deteta pokušavajući da razumeju šta ga je navelo na loše ponšanje ili reakciju. Ne treba uzeti zdravo za gotovo da su svi ljudi opremljeni ovim sposobnostima. I roditelji su ljudi – koje su takođe odgajali drugi ljudi sa svojim propustima u znanju i problemima. I tako lanac krivice možemo slediti bezmalo beskrajno.
Nije bitno ko je kriv, već ko je spreman da nauči bolje.
Slušanje se uči.
Posmatranje isto.
Emocije sa kojima niste upoznati ili na koje ne znate kako da reagujete se mogu razvijati.
Strpljenje i staloženost se neguju.
Kao i osećaj za pravi trenutak.
U našem urbanom, industrijalno-tehnološkom ekosistemu, institucije i sistemi se grade tako da budu efikasni, praktični, ekonomični i isplativi…i jako retko tako da neguju ljudskost i empatiju – kamene temeljce onoga što nas čini ljudima.
Skoro svako se nekada susreće sa siromaštvom, potlačenošću, premorom, pritiskom, stresom, ili nekom drugom posledicom nehumanog društvenog sistema koji služi sistemu, a ne ljudima.
Ljudima koji su deo disfunkcionalne porodice, koji nailaze na nehumanu atmosferu i kod kuće, ove stvari postaju još teže. Konstantna emotivna pripravnost na dva fronta – spoljašnjem i unutrašnjem crpi mnogo energije koju bi osoba mogla da usmeri na lični razvoj, ili globalni doprinos.
Niko ne bi svesno odabrao ovakav otuđeni način života. Biramo ga jer mislimo da moramo. Porodice to prihvataju jer ne znaju za bolji način.
Možda ne možemo promeniti sve što ne valja u društvu tek tako, ali možemo promeniti šta se dešava u našoj kući. Učeći i koristeći alate otvorenosti, pravog trenutka i nešto topline, možemo učiniti svoju porodicu boljom.
I ponovo postaviti osnovnu jedinicu društva na zdrave noge.
Andrea Čontoš
Više o predstojećim edukacijama možeš saznati ovde: