Šta nas pokreće? Da ustanemo iz kreveta? Da se radujemo novom danu? Da učimo? Da odemo na posao? Da uživamo u životu? Da odemo bilo gde i učinimo bilo šta.
Nekim danima mnogo toga, a nekima skoro ništa.
Motivacija je jedna od najkomplesnijih tema. Ne iz ugla čiste nauke, već iz ugla primene.

Pitanje zašto bilo ko radi bilo šta ima kako zajedničku, tako i individualnu komponentu.
Prvo ćemo razgovarati o zajedničkoj.
Biološki gledano, motivacija služi za stimulisanje ponašanja. Zato kada ne želimo nešto da radimo i zadržavamo svoje pravo da ostanemo lenji, kažemo da nismo motivisani. Motivacija je sila koja pokreće, usmerava i održava ponašanja. Iza ponašanja se nalaze potrebe. Naše potrebe mogu biti fizičke prirode, poput hrane, vode i sna; ili psihološke poput ciljeva, uspeha, potrebe za pripadnošću i moći.
Kao biološke mašine oblikovane evolucijom, naša tela zahtevaju određene stvari na osnovu kojih funkcionišu, i da bismo ih dobili osnovni neuralni mehanizmi nas nagrađuju za ponašanja koja nam pomažu u tome. Međutim, moderan život stavlja pred nas nove izazove za koje naša tela nisu bila pripremljena, poput lako dostupne a visoko kalorične i ukusne hrane, alkohola, narkotika, kockanja i osećaja socijalne pripadnosti koji nam simuliraju društvene mreže – svi aktiviraju naša bazična neuralna kola za nagradu. Zato svakodnevno osećamo rastrzanost između stvari koje nas plene i donose nam užitak i stvari koje znamo da su zdrave i dobre za nas. Između onoga što želimo da radimo i onoga što treba da radimo.

Zamislite da je prozračan prolećni dan, jedan od onih koji nose mirise bagrema i jasmina. Leškarite u travi na suncu i voljena osoba vam donosi dve hladne staklene činije – jednu punu jagoda i sladoleda, drugu sa vitaminskom salatom od celera i šargarepe… Koju birate?
Obe su zasebno relativno privlačne, problem nastaje pri poređenju. Tako se najčešće radije opredelimo za slatkiš nego za salatu, za veče uz seriju nego trening, za krstarenje internetom nego knjigu. Trenutni hedonizam je jako bitan. On rađa one trenutke koji čine život vrednim življenja. No kako bismo obezbedili sebi pregršt ovakvih trenutaka u miru, moramo se pobrinuti da prvo obezbedimo taj mir i blagostanje disciplinovašću i radom. Zato se često moramo okrenuti svojoj moći volje kako bismo odložili trenutno zadovoljstvo radi ispunjenja dalekosežnih ciljeva.

Znate li šta vas pokreće? Šta možete da radite satima bez osećaja napora i moranja? Oni trenuci kada vreme teče a mi ga ne pratimo. Ako znate, onda ste našli izvor svoje unutrašnje motivacije, ako ne znate, onda je vreme da saznate. Svako ima cilj i svrhu za koju je stvoren u ovom životu. Svako je može naći, ako je voljan da pažljivo potraži. Za razliku od drugih živih bića, pored fizičkih mi imamo i psihološke potrebe. Ovo znači da za naše ispunjenje nije dovoljno da smo siti, napojeni i na udobnom. Sigurna sam da postoje ljudi koji bi za sebe tvrdili suprotno. Ipak, to može biti istina samo za one koji nisu spoznali sebe, niti potencijale sveta koji ih okružuje, pa postavljaju svoju lestvicu egzistencije veoma nisko. Ostalima je potrebna svrha. Smisao života. Zvezda vodilja koja pokazuje pravac u moru besmisla. Fizičko zadovoljenje nije dovoljno, ali značajan početak svakako jeste. Nakon što zbrinemo bazične potrebe, energiju možemo usmeriti u lični razvoj.

Postoje dva tipa motivacije: ekstrinzička (spoljašnja) i intrinzička (unutrašnja). Na aktivnost nas može pokrenuti spoljni cilj ili nagrada, kao kada ustajemo rano i idemo na posao da radimo kako bismo zaradili novac. A može nas pokrenuti i aktivnost koja nam pruža osećaj svrhe i zadovoljstva sam po sebi, kao kada ustajemo rano i radimo na sopstvenoj ideji ili projektu, kada radimo iz ljubavi. To nipošto ne znači da se novca odričemo, već samo da je osnovni pokretač za naše poslovanje unutrašnja vera, a ne spoljašnja nagrada. Mnoge potrebe poput igre, radoznalosti, kreativnosti i mašte su unutrašnje motivisne. Naša podsvest zna da nam one čine dobro i da će nam pružiti bolje životne opcije. Učenje koje nije iz radoznalosti, već iz prisile je kompleksnije. Zato nam učenje za školu često tako teško pada, dok se hobijem možemo neosetno baviti satima.

Oslanjanje na nagradu je dobra strategija za pokretanje željenog ponašanja, poput učenja, ali je za dugoročnu istrajnost poželjno naći dublji poriv. Tako možemo sebi davati nagradu npr. čokoladicu svaki put kada završimo sesiju učenja u početku, a zatim težiti da pobudimo svoju radoznalost za dati predmet, ili načinimo učenje zabavnijim upotrebom kreativnih tehnika učenja.

Bazične potrebe i problematike su iste za sve ljude, ali njihovo ispoljavanje može biti različito koliko i broj ljudi koje posmatramo.
Motivacioni programi se bave tom individualnom različitošću, pružajući uvid u pravac usmerenja pažnje, motivacije i reakcija određene osobe. Tu se pitanje šta nas sve pokreće menja onim šta konkretno tebe pokreće.

1. Smer delovanja: prema ili od?
Neki ljudi su pokrenuti ciljevima koje žele da postignu i njihovo usmerenje je okrenuto prikupljanju podataka vezanim za postizanje datog cilja. To ih puni energijom i aktivira njihovu motivaciju. Drugi pak, više razmišljaju o potencijalnim preprekama i nedaćama sa kojima se mogu susresti ukoliko nešto ne učine, te ih na akciju pokreće strah ili nagon za predupređivanjem problema.

2. Način delovanja: proaktivni ili reflektivni?
Ovaj program se odnosi na to da li osoba preuzima inicijativu ili promišlja i mahom čeka da inicijativu preuzmu drugi. Proaktivni ljudi se odlučuju na akciju bez detaljnog promišljanja i puno strpljenja. Imaju tendenciju da delaju, pa onda misle. Reflektivni ljudi će pažljivo analizirati situaciju i odmeravati svaku odluku. Često čekaju da neko drugi započne delanje pre no što se i sami osmele na akciju.

3. Izvor motivacije: eksterni ili interni?
Ovde se postavlja pitanje u kom pravcu se ljudi okreću za podršku. Osobe okrenute eksterno se oslanjaju na tuđe procene i instrukcije i potrebna im je podrška i pohvala. Prihvataju povratne informacije koje stižu iz spoljašnjeg sveta. Interno orijentisane osobe donose samostalne odluke i definišu sopstvene standarde. Oslanjaju se na lične kriterijume, čak i kada im to ne ide sasvim u korist i teško prihvataju povratnu informaciju jer su mahom samomotivisani.

4. Način razmišljanja: opcije ili procedure?
Ovaj program se bavi time da li neko stalno traga za novim načinima i rešenjima ili se radije oslanja na stare i oprobane metode. Ljudi kojima su važne opcije je uvek bitno da imaju izbor i konstantmo tragaju za novim rešenjima. Imaju tendeniju da se opiru tradicionalnim metodama i veruju u alternativni put koji ih motiviše na kretanje. Ljudi koji se oslanjaju na procedure veruju u pravi put. Ostali putevi ih ne zanimaju mnogo. Imaju nagon da slede utabane staze, drže do tradicije i bitno im je kako je nešto urađeno.

5. Način zapažanja: sličnosti ili razlike?
Ovaj program istražuje šta ljudi prvo primećuju. Neki ljudi stalno traže sličnosti između novih situacija i svoga iskustva, upoređujući i povezujući stvari. Prija im i pokreće ih kontinuitet i stabilnost. Za razliku od njih, postoje oni koji traže i uočavaju razlike i specifičnosti. Ovi ljudi dobro love greške i pokreće ih dusruptivnost i inovacija.

Ne postoje bolji i lošiji motivacioni programi, jer u funkcionisanju slabo postoji dobro i loše dok se ne stavi u situaciju i kontekst. Tada je dobro ono što nas pokreće, a loše ono što nema efekta na našu motivaciju.
Bitno je da se adaptiramo.
Da ostvarimo svoje ciljeve i izbegnemo nepotrebne padove i probleme.
Da preuzmemo inicijativu kada drugi nemaju smelosti i odmerimo svoje poteze kada treba biti strpljiv.
Da znamo da istrajemo uprkos onome što nam svi kažu i uvažimo mišljenja kada znaju bolje od nas.
Da spoznamo alternativne puteve kada su potrebni, i odbranimo tradiciju kada je ispravno.
Da vidimo jednakost i budemo drugačiji u njoj.

U poslovnom i privatnom miljeu su nekada poželjni sasvim različiti programi. Sve ove podele zavise od konteksta i situacije.
Spoznajte kako radi vaša motivacija i pružite sebi pravi podstrek kako biste se odvažili na akciju.
Pokrenite se.
Želja i pravac čuda čine.

Andrea Čontoš