Obožavam da se dosađujem, ali dosadu ne razumem najbolje.
Rad i konstantna zauzetost su precenjeni danas. Rogobatna zaostavština komunističkog i kapitalističkog društva gde vrediš koliko radiš, a ne koliko jesi. Ukoliko nemaš puno vremena da zastaneš, istražiš i shvatiš šta je to što jesi, dolazi do dehumanizacije u kojoj se tvoja vrednost meri jedinicom funkcionalnosti u radu. I sistem se zatvara. Humanost biva podređena tehnologiji i nauci kojima po definiciji nedostaje ljupkosti i ljudskosti. Cenjen si sve dok si produktivan deo fino podmazane mašinerije. Ili barem, mašinerije.
Svi treba da imaju pravo na rad.
Svi treba da imaju pravo na kapital.
Svi treba da imaju pravo na svrhu.
I svi treba da imaju pravo na postojanje kao takvo.
Ne znam tišti li vas to ponekad. Ta besmislena očekivanja od postojanja i života.
Mene da. Želim svoje pravo na svoju dokolicu… Želim svoj mir i tišinu. I svoje trenutke reke i sunca. Bez da me iko pita šta sam radila.
Radila sam ništa.
Tako se pune baterije.
Tako se definišu snovi.
Tako dozrevaju ideje.
Za nas ličnost nije luksuz, već uslov egzistencije, vazduh neophodan za život, preko potreban kapital.
– Herman Hese (“Umetnost dokolice”)
Bitno je da nekada samo jesmo.
Neka nas ne začudi višedecenijsko čežnjivo bacanje pogleda zapada na istočnjačka učenja. Meditacija, joga i najnovije prilagođavanje u vidu principa Mindfulness, svi u svojoj srži imaju istu stvar – disanje i prisustvo.
Čini se da niko ne bi morao da nas uči ovome, zar ne?
Divimo se sposobnosti istoka da ne cepaju, ne seckaju i ne štede vreme, u čemu se mi trudimo da budemo tako dobri.
Naš rezultat? Dobar kapital i bolesti povezane sa stresom.
Vreme je beskrajno kao svemir i večno kao svetlost zvezda.
Mi se samo grčevito držimo za onaj mali presek gde se naša vremenska linija ukršta sa večnošću. Istočnjaci ovo razumeju bolje no mi. Zato sebi i daju za pravo da određene količine vremena posvete bivanju, a ne rađenju…
Čemu služi dokolica?
Nije besmisleno što volimo da se igramo – to je najprirodniji način učenja satkan duboko u srž našeg bića. Igra iziskuje prostor i slobodu. Čak nas i malo dete gleda ispod oka kao dušmanina na rečenicu: “Hajde se sad malo igraj”, i po pravilu baš tada neće to da radi. Isto tako kada odraslom detetu kažemo “Hajde na posao”, on pristupa tom zadatku sa određenom mučninom čak i kada svoj posao voli.Kao što struktuiranje vremena ima svoju ulogu u svrsishodnosti i produktivnosti, tako sloboda i dokolica imaju u kreativnosti i relaksaciji. Dokolica nije kada sedimo i pobrajamo u glavi koje sve dugove bogovima obaveza još treba da isplatimo, već blaženost prostog bivanja i bavljenje umetnošću postojanja. Dokolica ne znači odsustvo poente, ali dosada znači.
Ideje se rađaju u dokolici. Sazrevaju u miru. I tek onda ispoljavaju u radu. Ako pomešamo redosled koraka, dobićemo dosadu. Dosada je emocija koja poručuje da naše trenutno stanje i mogućnosti nemaju šta da nam ponude i time osujećuju našu egzistenciju. Svrha dosade je da se osoba prebaci iz pasivne u aktivnu ulogu, i pokrene kako bi napustila situaciju koja je osujećuje i u kojoj ne može da ispuni svoje želje. Potrebno je samo da zna šta želi. U nedostatku svesti o svojim željama se javlja posve druga vrsta dosade.
Šta je dosada?
Prema Milivojeviću postoje dva tipa dosade : situaciona i strukturalna.
Situaciona dosada se javlja kada smo svesni svojih potreba i želja, ali iz nekog razloga ne možemo napustiti situaciju u kojoj ih ne možemo zadovoljiti. Razlog ove nemogućnosti može biti spoljašnji ili unutrašnji.
Spoljašnji razlozi su povezani sa situacijama koje bukvalno ne dopuštaju promenu okruženja poput zatvora, bolnice ili karantina.
Unutrašnji sukob se javlja kada se neko nalazi u konfliktu između “neću” i “moram” – gde jednim delom želi da napusti situaciju, ali je obavezan svešću o sankcijama i nepovoljnim posledicama u slučaju da se odluči na to. Javlja se, očekivano, u školama i poslu.
Osoba je tada često nabijena potencijalnom energijom koju ne može da izbaci, te je kanališe kroz sitne nesvrsishodne pokrete i gestove poput cupkanja noge, lupkanja prstiju, klaćenja u stolici, grickanja noktiju, crtkanja, šetkanja tamo-vamo i sličnog. Ovakvo ponašanje se naziva agitacija i služi da kanališe višak energije i suprimira osećaj dosade.
Strukturalna dosada je vrsta dosade koja se oseća bez obzira na situaciju u kojoj se osoba nalazi. Ona demonstrira da je nekome dosadno u životu ili da smatra da je svet po sebi dosadan. Ova egzistencijalna dosada oslikava ljudsku nesvrsishodnost u njenom najružnijem ruhu. U svetu prepunom mogućnosti i čari, neko ne uviđa ni jednu. Ipak, ovi ljudi nisu apatični niti sasvim ravnodušni – njihova želja da se to promeni ostaje potisnuta i duboko skrivena, ali postoji.
Strukturalna dosada je manifestacija poremećaja u subjektivnom sistemu želja. Osoba naizgled nema želje, ciiljeve, interesovanja i vrednosti na kojima bi mogla raditi, ili ih ima ali su potisnuti usled verovanja da su daleko van njenog domaha. Ovakvo odvajanje od želja često čini da osoba zna šta neće, ali ne zna šta hoće.
Dosada kao društvena igra
Po transakcionoj analizi koja se bavi transakcijama između ljudi (a jedinice tih transakcija su komunikacija ili ponašanje) demonstriranje dosade nekome šalje poruku da on ne zadovoljava naše želje i da treba više da se potrudi da nas angažuje i zainteresuje, kako u suprotnom ne bismo otišli. Otišli u svoje misli i maštarenje isključivši se, ili otišli fizički od njega.
Dinamika kontrole je u ovom slučaju jasna – osoba će nam ili ponuditi drugačije sadržaje, ili ćemo je emotivno kazniti za nedostatak truda ili sposobnosti odsustvom.
Deca usled ograničenih mogućnosti zbog toga što su pod kontrolom svojih roditelja, traže od roditelja da ih zabave. Ipak, određene osobe zadrže ovaj infantilni obrazac i u poodraslom dobu. Očekuju od drugih i sveta da ih zabave, i ako im je dosadno onda su drugi krivi jer to ne čine. Neki ovaj obrazac podižu na nivo umetnosti životnog stila. Bivaju “dive” koje diktiraju tuđa ponašanja zahtevajući da se oko njih “klovniše” i “šeni” i napuštaju svakoga kada shvate da ih nije trajno mogao spasiti od dosade i razveseliti.
Sa druge strane, postoji kompatibilno ponašajno iskrivljenje ispoljeno u životnoj ulozi “klovna” – osobe koja usled osećanja krivice za tuđu dosadu (najčešće zbog kompleksa inferiornosti) preuzima odgovornost na sebe da zabavlja. Ili, u slučaju “zlog klovna” ili “pajaca” da izaziva nered i neprijatnost zbijajući neumesne šale, zapodevajući svađe ili praveći skandale.
Treći tip ljudi koji se teško nose sa dosadom su radoholičari. Potreba za konstantnom zauzetošću ide ili iz korena u detinjstvu kada je porodica zabranjivala dosadu i strogo osuđivala lenčarenje, pa ti ljudi čim osete dosadu smatraju da s njima nešto nije u redu, i brže-bolje traže novu preokupaciju; ili usled bežanja od određenih površno potisnutih emocija koje bi mogle u prvom trenutku dokolice i nepažnje da isplivaju, te sebi ne smeju dopustiti luksuz praznog hoda.
Dokolica i kreativnost
Interesantna je povezanost dokolice i kreativnosti. U suštini, dosada je potraga za neuralnom stimulacijom koja nije zadovoljena. Ukoliko ne postoji način da se zadovolji spolja, naš um se usmeri ka unutra sa ciljem da je stvori. Mnoge studije naučno-istraživačke psihologije, od Šubertove iz 1978. do Manove iz 2014. godine, jasno pokazuju korelaciju dosade i porasta u kreativnosti.
Generisanje novih ideja i rešavanje kompleksnih zadataka cvetaju u dokolici kada je umu dopušteno da luta i sanjari. Fokusirani mod razmišljanja ima svoje prednosti, ali je difuzni mod taj koji je značajan za podsticanje mašte.
Hranite svoj um dobrim stvarima, i onda ga pustite da vam nešto lepo u miru skrčka kada se najmanje nadate…
Moja želja nije da vas zabavim i dam predloge za prekraćivanje vremena, već da vas privolim da odvojite vreme za umetnost dokolice, radi preispitivanja i spoznaje svojih istinskih potreba i autentičnih želja.
Andrea Čontoš
Više o predstojećim edukacijama možeš saznati ovde: