fbpx

Grudi vam se stežu, disanje se otežava. Grč u stomaku. Osećaj propadanja. Postajete živo svesni svih dešavanja oko sebe, a ipak vaš mozak ne može da pronađe onu jednu informaciju koju tražite od njega. Jezik je zamrznut, smislene reči se gube.

Dobrodošli u anksioznost.

Svi smo je doživeli u nekom trenutku, neki je samo doživljavaju češće i intenzivnije. Iskusiti stres i anksioznost je deo onoga što znači biti čovek. Ipak, ako ovaj osećaj nikada u potpunosti ne odlazi ili se stalno javlja u određenom tipu situacije (poput ispita, suočavanja sa učenjem, odlaskom na posao ili socijalnih susreta) bilo bi dobro da se bolje upoznamo sa njim i nađemo način da mu stanemo na put.

Brzina modernog življenja, pregršt informacija i zahtevi koje globalna kultura nameće čine da se mnogi osete zbunjeno, pritisnuto i nelagodno. Porast anksioznih poremećaja je u poslednjoj deceniji ogroman, gde Nacionalni institut za mentalno zdravlje procenjuje da više od 40 miliona ljudi u Americi starijih od 18 godina, pati od neke forme anksioznosti. Dok se smatra da četvrtina Evropljana pati od nekog vida psihološkog poremećaja. Pritom ovaj broj obuhvata samo dijagnostikovane i punoletne osobe, dok mnogi tinejdžeri i odrasli koji nikada nisu zatražili pomoć prolaze kroz ovu statistiku neprimećeno. U mnogim zemljama (uključujući našu) ni ne postoji validna statistika.

Ova situacija je prisutna, realna i sama neće otići nigde. U određenom obliku, anksioznost predstavlja prirodan ljudski odgovor na stres koji služi specifičnoj svrsi, stoga naš cilj ne treba da bude da je iskorenimo, već samo da naučimo da se zdravo nosimo sa njome. Verovatnoća je da ste, iako ne patite od nekog vida anksioznog poremećaja, u nekim situacijama morali da se nosite sa njim najbolje što ste umeli. Parališuća nervoza pred ispit, gubitak kontrole pred nabojem neprijatnih komentara na naš račun, osećaj gušenja u prevelikoj gomili ljudi, ili panike kada se izgubite na nepoznatoj lokaciji samo su neke od manifestacija sa kojima ste se možda susreli. Anksioznost ima ulogu našem dijapazonu emocija, isto kao što stres, agresija, sreća i tuga imaju, samo je bitno razumeti kako da se nosimo sa njome i ne dopustiti da preraste u nezdravo stanje.

Šta se tačno dešava u našem mozgu i telu kada anksioznost nastupi?

Biološki gledano, pojačan osećaj alertnosti i fiziološke reakcije koje prate anksioznost su odlike “bori se ili beži” mehanizma koji upozorava na opasnost. Kada je ovaj odgovor okinut, organizam biva preplavljen noradrenalinom i kortizolom. Oba hormona utiču na izoštravanje čula, refleksa i brzine kako bi organizam mogao adekvatno da odreaguje u slučaju ugroženosti. Oni ubrzavaju rad srca i izazivaju povišenje pritiska, pojačavajući dotok krvi do mišića, mobilišu zalihe glukoze iz jetre kako bi obezbedili potrebnu energiju za rad mišića, dok povlače rezerve krvi iz digestivnog sistema inhibirajući njegov rad.

U mozgu, amigdala i hipokampus igraju značajnu ulogu u formiranju reakcija straha i anksioznosti. Amigdala je subkortikalna struktura bademastog oblika odgovorna za povezivanje spoljašnjih nadražaja sa emotivnim odgovorom i emotivnim pamćenjem stresnih događaja. Ona može upozoriti ostatak mozga na približavajuću opasnost i okinuti stresni odgovor, dok se emotivno pamćenje potencijalno povezuje sa formiranjem fobija. Hipokampus je struktura oblika koji podseća na morskog konjića i nalazi se direktno iza amigdale. Ima ključnu ulogu u formiranju dugoročne memorije. Pokazano je da je hipokampus ljudi koji su preživeli određeni vid traume, poput dečijeg zlostavljanja ili rata, manjih dimenzija i da je njihovo pamćenje povezano sa traumatičnim iskustvima fragmentisano i teško za prisećanje i verbalizaciju, što čini klasičan simptom posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSD-a). Ove dve strukture zajedno čine da enkodiramo loša iskustva i povežemo ih sa emotivnim odgovorom. Anksioznost se javlja kao isčekivanje i strahovanje od ponovljenih istih ili sličnih neprijatnih i ugrožavajućih događaja.

Po svojoj prirodi anksioznost dosta podseća na stres, no ipak ne treba mešati ove pojmove. Stres se može manifestovati kroz niz različitih emocija, poput besa, tuge, zabrinutosti ili anksioznosti. Tako, anksioznost može biti posledica stresa, ali ona predstavlja zasebnu emociju.

Teskoba ili anksioznost je vrsta strepnje koju subjekt oseća kada procenjuje da njegova celokupna životna situacija prevazilazi njegove sposobnosti.

– Zoran Milivojević

Anksioznost često karakteriše apstraktnost konteksta u kojem se stanje pojavljuje. Ljudi su mahom svesni samo osećanja, ali ne i mentalne predstave koja je to osećanje izazvala. Poput straha, anksioznost može biti spoljašnja kada nam teskobu izaziva neka određena pojava ili situacija, i unutrašnja kada je osoba u hroničnom neskladu sa sopstvenim potrebama. Kada stanje unutrašnjeg nezadovoljstva potraje, i kada osoba dugo vremena nije u stanju da nešto važno odluči, osećanje teskobe se pojavljuje kao signal da su potrebe nezadovoljene i lični razvoj zaustavljen. Ako se neko boji da se neće snaći u životu, to čini situaciju apstraktnom, neopipljivom i uopštenom, i zaleđuje osobu u stanju neadekvatnosti koja onda pothranjuje sama sebe – zaleđenost ne dopušta akciju, dalji izostanak akcije onemogućava poboljšanje situacije i krug se zatvara.

Neki ljudi toliko internalizuju osećaj teskobe i strepnje da žive sa njima svaki dan bez da shvataju da je tako. U ovoj situaciji je teško prepoznati problem, ali postavljanje pravih pitanja može da upali crvene lampice i učini da se osoba osvesti.

  • Da li ste pesimistični po pitanju bezazlenih situacija toliko da vas to sprečava da preduzmete bilo kakav rizik?
  • Da li hvatate svoj um kako juri da predvidi sve negativne ishode koji se mogu desiti?
  • Da li automatski pripisujete pozitivan ishod nečega što ste uradili sticaju spoljašnjih okolnosti pre nego sopstvenom trudu?

Ukoliko su odgovori na ova pitanja “da” možda vas anksioznost muči više no što priznajete.
Uopštenost čini teskobu dvostruko neprijatnom – prvo, osećaj anksioznosti je neprijatan sam po sebi, drugo činjenica da osoba ne razume šta čini da se tako oseća i na šta reaguje je dodatno pogoršavaju. Dalji progres mučnog osećanja neretko dovodi do pogrešne konkretizacije anksioznosti u vidu straha od određenog objekta ili situacije (fobija) ili manifestacije bolesti (psihosomatika).

Kako bismo sprečili ovakva neželjena stanja, neadekvatnoj anksioznosti se mora stati na put time što ćemo se osloboditi negativnog osećaja pre no što zadivlja. Ne moramo da jednostavno plivamo kroz stres dok se trudimo da zadržimo glavu iznad vode – postoji niz tehnika za relaksaciju kojima možemo da ublažimo anksioznost ili je predupredimo kada osetimo da nas preplavljuje.

Relaksaciju mogu doneti tehnike disanja, vizuelizacija, meditacija, muzika, trening, kao i lični rituali koji se razlikuju kod svake osobe ponaosob.

Tehnike disanja, koliko god banalno zvučale, jedan su od osnovnih i najdelotvornijih alata za opuštanje i kontrolu emocija. Duboko, sporo disanje može brzo dovesti telo u opuštenije stanje. To je nešto što možete raditi kući, na poslu, u kolima, pred ili nakon stresnih sastanaka – suštinski bilo kad i bilo gde. Udišite 4 sekunde, a zatim izdišite 6. Brojite u glavi i fokusirajte se na senzaciju disanja. Ponovite nekoliko puta dok se ne osetite opuštenije i smirenije.

Vizuelizacija je sjajna tehnika za umirivanje i borbu sa stresom. Zamislite najmirnije i najopuštenije mesto koje vam pada na pamet. To može biti vaš krevet, obala jezera, vrh planine, šuma, otvoreno more ili plaža u tropima. Vizuelizujte što više detalja i osetite da ste tamo. Zadržite sliku u glavi nekoliko trenutaka dok vaš um ne otputuje tamo iz situacije koja vam izaziva anksioznost.

Sličan efekat imaju meditacija čiji je cilj da umiri i rastereti um, muzika koja nam svojom frekvencijom utiče na emocije, i fizički trening koji utiče na lučenje endorfina i čini da se fizički osećamo bolje i srećnije.
Svako od nas ima i neki maleni lični ritual koji ga opušta. Da li volite da šetate kroz prirodu, opustite se u penušavoj kupki, pijuckate čašu vina, čitate poeziju, bojite mandale, pravite origami, štrikate, kuvate ili igrate, na vama je.

Ipak, ne zaboravite vreme u danu da budete svoji i za sebe.
Tako će vas se loše emocije, ljudi i situacije radije kloniti.

Andrea Čontoš

Više o predstojećim edukacijama možeš saznati ovde:

https://brainfactory.rs/dogadjaji/

ČITANJE MISLI IZ UGLA NAUKE

„Čitanje misli“ merenjem moždane aktivnosti Ideja da su kognitivne aktivnosti predstavljene podeljenom i lociranom aktivnošću u mozgu povlači sobom interesantno pitanje: Da li je moguće odrediti šta osoba vidi, o čemu razmišlja ili čega se priseća merenjem aktivnosti...

KAKO SE POSLOVNA KOMUNIKACIJA RAZLIKUJE OD PRIVATNE?

Počećemo od očiglednog - poslovna komunikacija je formalnija, rigidnija i jasnije struktuirana od privatne. Često im se i ciljevi u određenoj meri razlikuju. Ipak, ne treba mešati profesionalnost sa nedostatkom empatije. Profesionalno držanje zahteva posedovanje...

10 NAČINA DA POSTAVIŠ I ODRŽIŠ ZDRAVE LIČNE GRANICE

Mnogi ljudi su svesni termina „lične granice“, ali ne znaju šta on tačno predstavlja. Lična granica je linija koja razdvaja mene od tebe i moje potrebe od tvojih. Možemo je zamisliti kao imaginarnu granicu ili zid namenjen tome da zadrži ljude sa druge strane. Ipak,...

USAMLJENI U GOMILI

Koliko prijatelja imaš... Ali stvarno? Želim da govorim o usamljenosti iz ugla osobe koja voli samoću. Volim da provodim vreme sama. Volim tišinu koja je samo moja i volim prostor nezaklonjen drugim ljudima. Volim nekada da ćutim satima.Ćutim kako bih kada dođe vreme...

KAKO SE RAĐA ČUDOVIŠTE SAVRŠENSTVA?

Perfekcionizam Nikada ništa nije dovoljno dobro...Uvek ima nešto da se popravi...Samo kada bi bilo još malo vremena...Prošli put sam ovo uradio/la bolje.Postoji ispravan i pogrešan način da se urade stvari.Ako hoćeš da bude urađeno kako treba, uradi sam!Ja sam "sve"...

MOĆ NEVERBALNE KOMUNIKACIJE

Šta sve govorimo kada ne govorimo? U svakom trenutku, u svakom danu, u svakom dahu, mi komuniciramo. Mnogo onoga što imamo reći ne govorimo rečima, no ipak postoje signali stariji od reči...  Prvobitno smo poput svih drugih živih bića, komunicirali svojim telima,...

HIJERARHIJA POTREBA

Šta je hijerarhija potreba? Mi jesmo jedinstveni. I kao vrsta, i kao pojedinci. Kao vrsta imamo nivo svesti kome je potrebno više od pukog postojanja, a kao jedinke svako poseduje lične vizije i težnje. Ipak, delimo mnoge karakteristike i potrebe sa drugim živim...

PORODICA ILI ONI LJUDI SA KOJIMA ŽIVIMO

Porodica formira bazu naše ličnosti. Okruženje u kojem odrastamo kasnije definiše obrasce našeg ponašanja. Virdžinija Satir, pionir porodične terapije, naznačava da se u ličnosti pojedinca ispoljavaju četiri aspekta porodičnog života: 1. Samopoštovanje – svaka osoba...

ISTINE I ZABLUDE O BRZOM ČITANJU

Brzo čitanje nije mit, nije naučna fantastika i nije magija. Brzo čitanje je veština.Da, moguće je duplirati svoju brzinu čitanja u desetak sati treninga, i da, moguće je fiksirati taj napredak kroz tri nedelje vežbanja. Brzo čitanje je tehnika koja iza sebe ima...

ŠTA NAS POKREĆE?

Šta nas pokreće? Da ustanemo iz kreveta? Da se radujemo novom danu? Da učimo? Da odemo na posao? Da uživamo u životu? Da odemo bilo gde i učinimo bilo šta. Nekim danima mnogo toga, a nekima skoro ništa. Motivacija je jedna od najkomplesnijih tema. Ne iz ugla čiste...