Brzo čitanje nije mit, nije naučna fantastika i nije magija. Brzo čitanje je veština.
Da, moguće je duplirati svoju brzinu čitanja u desetak sati treninga, i da, moguće je fiksirati taj napredak kroz tri nedelje vežbanja.
Brzo čitanje je tehnika koja iza sebe ima nauku. Iako se većina ljudi koji obučavaju druge brzom čitanju, ne bavi mnogo naukom iza njega, ja to posmatram drugačije. Volim kada stvari rade i daju rezultate, ali takođe volim da razumem zašto je to tako. Znanje o uzrocima i principima funkcionisanja nam može pružiti dublje razumevanje i kompletniju primenu ma koje veštine.
Zato sam stekla potrebu da vam umesto hvalospeva o tome šta sve brzo čitanje donosi (to ću ostaviti za neki naredni blog), objasnim kako zapravo radi.
Neuronauka nam daje uvid u to kako oči čitaju i kako mozak procesira informacije, i takođe nam govori kako percepcija funkcioniše i kako spoznaje postaju navike.
Najčešći mit o brzom čitanju je ideja da ono zapravo ne postoji…
Mit 1: Brzo čitanje je magija ili laž
Brzo čitanje je sposobnost koja se stiče. Problem je u tome što većina ljudi nakon što prevaziđe sricanje i nauči da čita u prvom razredu, ostavi sposobnost čitanja na datom nivou. To je kao da ste prohodali, ali nikada niste pokušali da potrčite. Ako ipak odlučite da potrčite, steknete mišiće i razvijete potrebnu motoriku i koordinaciju pokreta, možete otići i korak dalje…
Kao što možete trenirati trčanje i brže trčati, možete trenirati čitanje i bolje čitati.
Mit 2: U brzom čitanju nema razumevanja
Za ovaj mit su delimično odgovorni nevešti treneri brzog čitanja i samouki ljudi obučeni katkad nepotpunim i maglovitim objašnjenjima u knjizi “Brzo čitanje” Tonija Buzana. Ta knjiga sama po sebi jeste dobra i preporučujem da je pročitate ukoliko vas zanima ova tematika, samo često biva nedovoljna da se veština u celosti razume i savlada. Zato je potreban kompetentan mentor. Pritom treba uzeti u obzir i to da je ova knjiga pisana 70-ih godina XX veka i da je nauka poprilično napredovala u prethodnih pedeset godina. Zato je ovu knjigu dobro koristiti kao dopunsku literaturu, ali ne kao jedini izvor znanja.
Kada ne bi bilo razumevanja pri brzom čitanju, to bi direktno pobilo poentu same tehnike.
Caka je u tome što se proces čitanja sastoji iz funkcije razumevanja i iz funkcije brzine, koji su obrnuto srazmerni. Dakle, što je brzina veća razumevanje je manje, i obrnuto.
Kako se onda brzina razvija bez žrtvovanja razumevanja?
Nikako.
Razumevanje se mora žrtvovati pri vežbi brzine, dok se mozak ne navikne na brže procesiranje informacija. Brzina se vežba uvođenjem takta i postepenim ubrzavanjem dok se ne stekne veća kondicija.
Razumevanje se vežba zasebno. Ono počiva na sposobnosti percepcije i načinu na koji mozak skladišti i prepoznaje reči. Zato se kao vežbe razumevanja koriste vežbe percepcije radi bržeg prepoznavanja reči, vežbe za širenje perifernog vida radi prikupljanja veće količine podataka i vežbe za razvoj vokabulara i semantike radi boljeg razumevanja pročitanog.
Kada razvijete brzinu i razumevanje zasebno, u rezultujućoj tehnici razumete sve pročitano.
Mit 3: U brzom čitanju treba da se preskaču reči
Ovo je posebna tehnika skeniranja namenjena brzoj pretrazi i prikupljanju ključnih reči i podataka.
Skeniranje je visoko koristan alat kada treba da prođete kroz hrpu dokumenata u potrazi za određenim podacima ili da se brzo upoznate sa novim gradivom. Omogućava traženje ciljanih informacija, poput “search” opcije na kompjuteru, uz zanemarivanje svega ostalog.
Usmeravanjem selektivne pažnje ovo možemo raditi, no to ne treba mešati sa brzim čitanjem kao takvim.
U brzom čitanju čitate brže zbog stečene kondicije, a ne jer preskačete reči.
Mit 4: U brzom čitanju gubite koncentraciju
Naprotiv.
Tehnika čitanja zahteva i razvija dublji fokus i koncentraciju, i time omogućava bolje razumevanje pročitanog i više istrajnosti pri čitanju.
U početku biva teško. Iziskuje trud i naprezanje pažnje kako bismo se prilagodili novom tempu čitanja. Bukvalno možete osetiti mentalno napregnuće kada prvi put pomerate svoje granice novom veštinom. To je opiranje koje pruža naša zona komfora.
Nakon toga nastupa adrenalin. Simpatički sistem je odgovoran za sve “bori se ili beži” fiziološke reakcije i zadužen za kontrolu lučenja adrenalina. Aktivira se kada odlučimo da napustimo svoju zonu komfora i stupimo u nepoznato. Uskoro nepoznato postaje poznatije i počinje da prija.
Osećaj da možete nešto što niste mogli juče, je uvek dobar motivator.
Mit 5: Brzo čitanje ubija uživanje u čitanju
Ovo mi je, možda, omiljena zabluda. Veoma volim čitanje i nikada ne bih prihvatila tehniku koja mi to uživanje oduzima.
Smatrate li da atletičari manje uživaju u trčanju od onih koji jedva optrče krug oko kuće?
Kada se izveštite, brzo čitanje počnete da osećate prosto kao…čitanje.
Imate više izdržljivosti, dublji fokus i uživate koliko ste uživali i ranije, ako ne i više.
Da bi se ovo desilo, potrebno je oko tri nedelje svakodnevno primenjivati veštinu. Toliko traje proces formiranja navike. Tokom tih tri nedelje bitniji je kontinuitet no kvantitet vežbanja. Značajno je svakoga dana doći u kontakt sa tehnikom brzog čitanja, barem na nekoliko minuta. Ovo mahom biva dovoljno da uobliči rutinu i održi motivaciju na potrebnom nivou.
Kako prolazi 21 dan viši kognitivni centri u kori našeg mozga se postepeno gase i aktivnost prelazi na auto-pilota. Tada počinjemo veštinu da primenjujemo automatski i da je doživljavamo kao “novo normalno”.
Dobrih knjiga i dobrih prijatelja nikada ne možemo imati previše…
Zato sposobnost bržeg i efikasnijeg čitanja donosi više vrednosti i benefita, no mnoge druge veštine.
Sve predstavlja naučnu fantastiku, pre no što preraste u nauku.
Sve liči na magiju, pre no što razumete kako funkcioniše.
I sve deluje kao mit, onima koji to ne mogu da učine…
A uz dovoljno znanja i rada, mitovi postaju istina.
Andrea Čontoš
Više o predstojećim edukacijama možeš saznati ovde: