Perfekcionizam
Nikada ništa nije dovoljno dobro…
Uvek ima nešto da se popravi…
Samo kada bi bilo još malo vremena…
Prošli put sam ovo uradio/la bolje.
Postoji ispravan i pogrešan način da se urade stvari.
Ako hoćeš da bude urađeno kako treba, uradi sam!
Ja sam “sve” ili “ništa” tip osobe!
…poznato?!
Perfekcionisti su nekada veoma uspešne osobe, ali su uglavnom izloženi velikoj količini stresa u procesu. Kada ishodi nisu sasvim idealni (što je često), to ostavlja dosta prostora za preispitivanje i kriticizam…
Perfekcionista nekada toliko vremena provede u analizi proteklih događaja, da mu promaknu aktuelne prilike.
Talenat ili kletva?
Perfekcionizam je porok prerušen u vrlinu.
On može dovesti osobu do vanrednih rezultata i vinuti je među zvezde, ali najčešće ne radi tako jednostavno. Nadrealni zahtevi onemogućavaju uspeh i otežavaju osećaj ma kakvog postignuća.
Možda bismo ovu boljku mogli definisati i kao “težnju ka nemogućem”, iako se čini da veći broj odraslih veruje u savršenstvo, no dece u Deda Mraza…
To je beskrajna igra koja ubija svaku čar rada, jer isključiva usmerenost na nedostižan rezultat potpiruje osećaj napetosti i neadekvatnosti.
Adrenalin često raste zbog okupiranosti radom, ali raste i kortizol zbog nemogućnosti priznanja i užitka. Takav obrazac ponašanja neminovno rezultuje akutnim ili hroničnim stresom.
Da li je perfekcionizam psihička bolest?
Perfekcionizam nije kategorisan kao psihička bolest, ali je u svojoj ozbiljnijoj formi srodan sa opsesivno-kompulsivnim profilom ličnosti.
Opsesivno-kompulsivan tip ličnosti ne treba mešati sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem (OKP) koji se manifestuje kroz ponavljajuće misli ili radnje koje su van kontrole osobe. OKP se javlja usled disbalansa u biohemiji mozga i smatra se psihijatrijskim poremećajem, dok se opsesivno-kompulsivan tip ličnosti odlikuje izrazito visokim standardima i očekivanjima koja mogu biti ograničavajuća i maladaptivna po dobrobit osobe na dnevnoj bazi.
Dan jednog opsesivnog-kompulsivca izgleda ovako:
Zamisli da ti čitava budućnost direktno zavisi od jednog bitnog događaja (ispita, prezentacije, utakmice, sastanka, razgovora za posao). Ne možeš da odvojiš misli od toga, neprestano pretresaš i proveravaš svaku sitnicu da bi se uverio da je sve savršeno i na mestu. Ipak, potpiruješ svoju maštu vizijama o tome kako stvari na najrazličitije načine kreću naopako i svoj organizam oblivaš naletima adrenalina koji čine da se osećaš napeto i anksiozno.
Stvarno se trudiš da sve učiniš besprekornim, mada se čini da si jedini u tome. Kada dođeš u kancelariju već preopterećen obavezama, shvataš da ima stotine novih poruka i mailova koji svi zahtevaju tvoju hitnu pažnju, a armija kolega i klijenata se okuplja ispred tvojih vrata da te obaspu lavinom zahteva. Ostali u kancelariji, prirodno, dangube, ispijaju kafu i smeju se dok ti ovde gineš…
Svrha neprestanog rada i grozničave mentalne aktivnosti jeste da drži opsesivno-kompulsivnu osobu preokupiranom spoljašnjim aktivnostima i jurenjem vetrenjača, kako ne bi morala da se suoči sa unutrašnjim čudovištem koje vreba u neprihvatljivim delovima njene ličnosti.
Perfekcionizam ne mora narasti do navedenih razmera opsesivne-kompulsije, ali ga valja držati na oku…
Kako nastaje perfekcionista?
Dete koje je previše hvaljeno zbog svojih postignuća, a ignorisano ili kuđeno zbog neuspeha, uglavnom odrasta u samokritičnu odraslu osobu.
Uslovno prihvatanje dovodi do uslovljenog samoprihvatanja.
Internalizuje se uverenje da vredimo samo koliko naša postignuća…
Kada se ono što radimo sasvim izjednači sa onime što jesmo, pritisak raste. Ne govorim da je ono što osoba radi nebitno naspram onoga što jeste, jer ukoliko dugoročno praktikujemo određeno ponašanje ono postane odlika naše ličnosti. Ipak, na dnevnoj bazi smo svi skup dobrih i loših odluka, ispravnih i neispravnih poteza i čestitih i nečistih težnji.
Zato je visoko nezahvalno izjednačavati svaki negativan potez sa kvalitetom ličnosti.
Perfekcionizam ubija uživanje na dnevnoj bazi.
Motivacija je sila koja balansira između uživanja i bola. Koliko smo motivisani da postignemo ono ka čemu težimo, toliko smo motivisani i da izbegnemo ono od čega zaziremo.
Dopamin je neurotransmiter zadužen za osećaje čežnje i težnje i može se definisati kao fiziološki sistem nagrade. Kada nešto poželimo, dopamin se izluči, osećaj čežnje se javi i mi smo motivisani da preduzmemo potrebnu akciju da ostvarimo ono što smo poželeli. Međutim, ukoliko dovoljno dugo ne dobijamo ono što smo hteli, počinje da se javlja osećaj frustracije i bola.
Kada težimo savršenstvu, gotovo je izvesno da ga nikada nećemo doseći, i zato se psihološki bol i tenzija vremenom pojačavaju… i oni mogu rezultovati u novom naletu dopamina i trudu da se cilj dosegne, ali ih gotovo uvek prati emocija napetosti i prinude.
Dopamin nas tera da se fokusiramo na ono što nemamo, a serotonin nam omogućava da uživamo u onome što imamo.
Oba su potrebna u hemiji mozga za zdrav odnos između postignuća i užitka.
Trka za postignućima ume da počne da guta svrhu života samu…
Čemu sve ukoliko ni u čemu ne uživamo?
Užitak se jednači sa grehom (nezaslužen je pošto posao nije dovoljno dobro obavljen – nikad), a krivica sa zasluženom kaznom što se nismo više trudili.
Perfekcionista je gonjen unutrašnjim pritiskom i strahom od osuđivanja i neuspeha. U ovaj strah je uključena i socijalna komponenta tuđih očekivanja, kako psihološke studije pokazuju da se procenat mladih ljudi koji se osećaju obavezano da budu savršeni značajno povećao u poslednje tri decenije. Kapitalizam potpiruje izraženi akademski i profesionalni takmičarski duh, a socijalne mreže nameću nerealne zahteve i socijalna poređenja.
Više se ne takmičimo sa sobom da budemo bolji, takmičimo se sa svetom da budemo najbolji…
Perfekcionisti sebe shvataju veoma ozbiljno i svoje kriterijume smatraju jedinim prihvatljivim. Ipak, očekivanje savršenstva često nije njihovo, već prećutno pripada njihovim roditeljima (ili autoritativnoj figuri koja je izvršila snažan uticaj na njih u detinjstvu), a oni ga samo podržavaju dnevnim oživljavanjem i podsećanjem sebe na značaj besprekornosti.
Zapitajte se…
Kako li je osećati se kao jedina sposobna osoba na svetu?
A svaki perfekcionista se u nekoj meri oseća tako.
Prezahtevan pristup radu dovodi do dva potencijalna ishoda:
1. Neumoran rad na planini posla bez vidljivog kraja
2. Lako odustajanje jer je planina koju treba preći previsoka
Iza prve strategije preozbiljne doslednosti se najčešće krije nevoljnost da se pozabavimo svojim unutrašnjim problemima i svetom, te upiremo pogled ka spoljašnjem i tražimo zahteve i probleme za rešavanje u njemu. A život je pun stvari za uraditi i svet problema za rešiti…
Iza druge stoji strah od neuspeha i odbijanje preuzimanja odgovornosti. Ako nikada ne pokušaš, nikada nećeš doživeti neuspeh… ali ni uspeh. Ovo se mahom maskira kao “čekanje pravog trenutka” ili “pogodnih uslova”…koji retko kada dolaze. Prokrastinacija je kod perfekcionista česta i ima tendenciju da ih zaledi u takozvanoj “paralizi analize”.
Izbegavanje odgovornosti ima koren u detinjem strahu od krivice… primetićete da je ovaj tip perfekcioniste retko za šta kriv. Uglavnom ima savršeno dobro i više nego opsežno objašnjenje za sve što nije urađeno… i samo bi nerazuman čovek kontrirao toj očiglednoj logici.
A niko ne voli da bude nerazuman čovek, zar ne?
Koji je lek za perfekcionizam?
(ne kažem da ga treba uvek lečiti, već da treba imati izbora…)
1. Prihvati da je dovoljno dobro nekada jednostavno dovoljno dobro.
2. Priseti se da ne postoji neuspeh, postoji rezultat.
3. Fokusiraj se na proces, a ne na rezultat.
4. Umanji pritisak očekivanja koji stavljaš na sebe.
5. Pohvali sebe zbog pokušaja, čak i kada ne uspeš.
6. Okruži se ljudima koji te cene i podržavaju zbog onoga što jesi, a ne zbog onoga što radiš.
Nauči da ceniš ono što imaš i da uživaš u onome što jesi…
Takmiči se samo sa prethodnim sobom u cilju toga da svakoga dana postaneš malo bolji. Prepusti se težnji i poštuj postignuće, ma koliko sitno ili krupno bilo.
Savršenstvo ima visoku cenu, koju ne vredi uvek platiti.
Andrea Čontoš
Više o predstojećim edukacijama možeš saznati ovde: