fbpx

Perfekcionizam

Nikada ništa nije dovoljno dobro…
Uvek ima nešto da se popravi…
Samo kada bi bilo još malo vremena…
Prošli put sam ovo uradio/la bolje.
Postoji ispravan i pogrešan način da se urade stvari.
Ako hoćeš da bude urađeno kako treba, uradi sam!
Ja sam „sve“ ili „ništa“ tip osobe!

…poznato?!

Perfekcionisti su nekada veoma uspešne osobe, ali su uglavnom izloženi velikoj količini stresa u procesu. Kada ishodi nisu sasvim idealni (što je često), to ostavlja dosta prostora za preispitivanje i kriticizam…

Perfekcionista nekada toliko vremena provede u analizi proteklih događaja, da mu promaknu aktuelne prilike.

Talenat ili kletva?

Perfekcionizam je porok prerušen u vrlinu.
On može dovesti osobu do vanrednih rezultata i vinuti je među zvezde, ali najčešće ne radi tako jednostavno. Nadrealni zahtevi onemogućavaju uspeh i otežavaju osećaj ma kakvog postignuća.

Možda bismo ovu boljku mogli definisati i kao „težnju ka nemogućem“, iako se čini da veći broj odraslih veruje u savršenstvo, no dece u Deda Mraza…

To je beskrajna igra koja ubija svaku čar rada, jer isključiva usmerenost na nedostižan rezultat potpiruje osećaj napetosti i neadekvatnosti.
Adrenalin često raste zbog okupiranosti radom, ali raste i kortizol zbog nemogućnosti priznanja i užitka. Takav obrazac ponašanja neminovno rezultuje akutnim ili hroničnim stresom.

Da li je perfekcionizam psihička bolest?

Perfekcionizam nije kategorisan kao psihička bolest, ali je u svojoj ozbiljnijoj formi srodan sa opsesivno-kompulsivnim profilom ličnosti.

Opsesivno-kompulsivan tip ličnosti ne treba mešati sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem (OKP) koji se manifestuje kroz ponavljajuće misli ili radnje koje su van kontrole osobe. OKP se javlja usled disbalansa u biohemiji mozga i smatra se psihijatrijskim poremećajem, dok se opsesivno-kompulsivan tip ličnosti odlikuje izrazito visokim standardima i očekivanjima koja mogu biti ograničavajuća i maladaptivna po dobrobit osobe na dnevnoj bazi.

Dan jednog opsesivnog-kompulsivca izgleda ovako:

Zamisli da ti čitava budućnost direktno zavisi od jednog bitnog događaja (ispita, prezentacije, utakmice, sastanka, razgovora za posao). Ne možeš da odvojiš misli od toga, neprestano pretresaš i proveravaš svaku sitnicu da bi se uverio da je sve savršeno i na mestu. Ipak, potpiruješ svoju maštu vizijama o tome kako stvari na najrazličitije načine kreću naopako i svoj organizam oblivaš naletima adrenalina koji čine da se osećaš napeto i anksiozno.

Stvarno se trudiš da sve učiniš besprekornim, mada se čini da si jedini u tome. Kada dođeš u kancelariju već preopterećen obavezama, shvataš da ima stotine novih poruka i mailova koji svi zahtevaju tvoju hitnu pažnju, a armija kolega i klijenata se okuplja ispred tvojih vrata da te obaspu lavinom zahteva. Ostali u kancelariji, prirodno, dangube, ispijaju kafu i smeju se dok ti ovde gineš…

Svrha neprestanog rada i grozničave mentalne aktivnosti jeste da drži opsesivno-kompulsivnu osobu preokupiranom spoljašnjim aktivnostima i jurenjem vetrenjača, kako ne bi morala da se suoči sa unutrašnjim čudovištem koje vreba u neprihvatljivim delovima njene ličnosti.

Perfekcionizam ne mora narasti do navedenih razmera opsesivne-kompulsije, ali ga valja držati na oku…

Kako nastaje perfekcionista?

Dete koje je previše hvaljeno zbog svojih postignuća, a ignorisano ili kuđeno zbog neuspeha, uglavnom odrasta u samokritičnu odraslu osobu.

Uslovno prihvatanje dovodi do uslovljenog samoprihvatanja.
Internalizuje se uverenje da vredimo samo koliko naša postignuća…

Kada se ono što radimo sasvim izjednači sa onime što jesmo, pritisak raste. Ne govorim da je ono što osoba radi nebitno naspram onoga što jeste, jer ukoliko dugoročno praktikujemo određeno ponašanje ono postane odlika naše ličnosti. Ipak, na dnevnoj bazi smo svi skup dobrih i loših odluka, ispravnih i neispravnih poteza i čestitih i nečistih težnji.
Zato je visoko nezahvalno izjednačavati svaki negativan potez sa kvalitetom ličnosti.

Perfekcionizam ubija uživanje na dnevnoj bazi.

Motivacija je sila koja balansira između uživanja i bola. Koliko smo motivisani da postignemo ono ka čemu težimo, toliko smo motivisani i da izbegnemo ono od čega zaziremo.
Dopamin je neurotransmiter zadužen za osećaje čežnje i težnje i može se definisati kao fiziološki sistem nagrade. Kada nešto poželimo, dopamin se izluči, osećaj čežnje se javi i mi smo motivisani da preduzmemo potrebnu akciju da ostvarimo ono što smo poželeli. Međutim, ukoliko dovoljno dugo ne dobijamo ono što smo hteli, počinje da se javlja osećaj frustracije i bola.
Kada težimo savršenstvu, gotovo je izvesno da ga nikada nećemo doseći, i zato se psihološki bol i tenzija vremenom pojačavaju… i oni mogu rezultovati u novom naletu dopamina i trudu da se cilj dosegne, ali ih gotovo uvek prati emocija napetosti i prinude.

Dopamin nas tera da se fokusiramo na ono što nemamo, a serotonin nam omogućava da uživamo u onome što imamo.
Oba su potrebna u hemiji mozga za zdrav odnos između postignuća i užitka.

Trka za postignućima ume da počne da guta svrhu života samu…

Čemu sve ukoliko ni u čemu ne uživamo?

Užitak se jednači sa grehom (nezaslužen je pošto posao nije dovoljno dobro obavljen – nikad), a krivica sa zasluženom kaznom što se nismo više trudili.

Perfekcionista je gonjen unutrašnjim pritiskom i strahom od osuđivanja i neuspeha. U ovaj strah je uključena i socijalna komponenta tuđih očekivanja, kako psihološke studije pokazuju da se procenat mladih ljudi koji se osećaju obavezano da budu savršeni značajno povećao u poslednje tri decenije. Kapitalizam potpiruje izraženi akademski i profesionalni takmičarski duh, a socijalne mreže nameću nerealne zahteve i socijalna poređenja.

Više se ne takmičimo sa sobom da budemo bolji, takmičimo se sa svetom da budemo najbolji…

Perfekcionisti sebe shvataju veoma ozbiljno i svoje kriterijume smatraju jedinim prihvatljivim. Ipak, očekivanje savršenstva često nije njihovo, već prećutno pripada njihovim roditeljima (ili autoritativnoj figuri koja je izvršila snažan uticaj na njih u detinjstvu), a oni ga samo podržavaju dnevnim oživljavanjem i podsećanjem sebe na značaj besprekornosti.

Zapitajte se…

Kako li je osećati se kao jedina sposobna osoba na svetu?

A svaki perfekcionista se u nekoj meri oseća tako.

Prezahtevan pristup radu dovodi do dva potencijalna ishoda:

1. Neumoran rad na planini posla bez vidljivog kraja
2. Lako odustajanje jer je planina koju treba preći previsoka

Iza prve strategije preozbiljne doslednosti se najčešće krije nevoljnost da se pozabavimo svojim unutrašnjim problemima i svetom, te upiremo pogled ka spoljašnjem i tražimo zahteve i probleme za rešavanje u njemu. A život je pun stvari za uraditi i svet problema za rešiti…

Iza druge stoji strah od neuspeha i odbijanje preuzimanja odgovornosti. Ako nikada ne pokušaš, nikada nećeš doživeti neuspeh… ali ni uspeh. Ovo se mahom maskira kao „čekanje pravog trenutka“ ili „pogodnih uslova“…koji retko kada dolaze. Prokrastinacija je kod perfekcionista česta i ima tendenciju da ih zaledi u takozvanoj „paralizi analize“.
Izbegavanje odgovornosti ima koren u detinjem strahu od krivice… primetićete da je ovaj tip perfekcioniste retko za šta kriv. Uglavnom ima savršeno dobro i više nego opsežno objašnjenje za sve što nije urađeno… i samo bi nerazuman čovek kontrirao toj očiglednoj logici.
A niko ne voli da bude nerazuman čovek, zar ne?

Koji je lek za perfekcionizam?

(ne kažem da ga treba uvek lečiti, već da treba imati izbora…)

1. Prihvati da je dovoljno dobro nekada jednostavno dovoljno dobro.
2. Priseti se da ne postoji neuspeh, postoji rezultat.
3. Fokusiraj se na proces, a ne na rezultat.
4. Umanji pritisak očekivanja koji stavljaš na sebe.
5. Pohvali sebe zbog pokušaja, čak i kada ne uspeš.
6. Okruži se ljudima koji te cene i podržavaju zbog onoga što jesi, a ne zbog onoga što radiš.

Nauči da ceniš ono što imaš i da uživaš u onome što jesi…
Takmiči se samo sa prethodnim sobom u cilju toga da svakoga dana postaneš malo bolji. Prepusti se težnji i poštuj postignuće, ma koliko sitno ili krupno bilo.

Savršenstvo ima visoku cenu, koju ne vredi uvek platiti.

Andrea Čontoš

Više o predstojećim edukacijama možeš saznati ovde:

https://brainfactory.rs/dogadjaji/

KULTURA FEEDBACK-A

Komunikacija bez povratne informacije deluje nezamislivo. Pružamo i dobijamo feedback na dnevnoj bazi, bili toga svesni ili ne. Kada ne bismo dobijali nikakvu reakciju o odnosu na ono što govorimo i radimo, bilo bi gotovo nemoguće orijentisati se u odnosu prema...

5 NAČINA DA PROMENITE NAVIKE

Kako funkcionišu navike? Zvoni sat. Kroz san ti se pomalja spoznaja da je ponedeljak i da treba da ustaneš. Samo još malo... Odlažeš zvonjavu alarma neki put previše i ustaješ iz kreveta kada tračak panike počinje da preti kašnjenjem na posao. Oblačiš unapred...

BENEFITI ČITANJA

Verujem da su ljudi kao knjige. Nekima se sadžaj jasno vidi sa korica, a neke je potrebno pažljivo iščitavati više puta kako bi se dokučili svi slojevi značenja. I kao što je svaka osoba svet za sebe, tako je i svaka knjiga jedinstvena. Ima svoju svrhu i ulogu. Nećete...

10 NAČINA DA POSTAVIŠ I ODRŽIŠ ZDRAVE LIČNE GRANICE

Mnogi ljudi su svesni termina „lične granice“, ali ne znaju šta on tačno predstavlja. Lična granica je linija koja razdvaja mene od tebe i moje potrebe od tvojih. Možemo je zamisliti kao imaginarnu granicu ili zid namenjen tome da zadrži ljude sa druge strane. Ipak,...

USAMLJENI U GOMILI

Koliko prijatelja imaš... Ali stvarno? Želim da govorim o usamljenosti iz ugla osobe koja voli samoću. Volim da provodim vreme sama. Volim tišinu koja je samo moja i volim prostor nezaklonjen drugim ljudima. Volim nekada da ćutim satima.Ćutim kako bih kada dođe vreme...

ISTINE I ZABLUDE O BRZOM ČITANJU

Brzo čitanje nije mit, nije naučna fantastika i nije magija. Brzo čitanje je veština.Da, moguće je duplirati svoju brzinu čitanja u desetak sati treninga, i da, moguće je fiksirati taj napredak kroz tri nedelje vežbanja. Brzo čitanje je tehnika koja iza sebe ima...

IŠČEKIVANJE NEPRIJATNOSTI ILI ANKSIOZNOST

Grudi vam se stežu, disanje se otežava. Grč u stomaku. Osećaj propadanja. Postajete živo svesni svih dešavanja oko sebe, a ipak vaš mozak ne može da pronađe onu jednu informaciju koju tražite od njega. Jezik je zamrznut, smislene reči se gube. Dobrodošli u...

UMETNOST DOKOLICE ILI DOSADA

Obožavam da se dosađujem, ali dosadu ne razumem najbolje. Rad i konstantna zauzetost su precenjeni danas. Rogobatna zaostavština komunističkog i kapitalističkog društva gde vrediš koliko radiš, a ne koliko jesi. Ukoliko nemaš puno vremena da zastaneš, istražiš i...

ŠTA NAS POKREĆE?

Šta nas pokreće? Da ustanemo iz kreveta? Da se radujemo novom danu? Da učimo? Da odemo na posao? Da uživamo u životu? Da odemo bilo gde i učinimo bilo šta. Nekim danima mnogo toga, a nekima skoro ništa. Motivacija je jedna od najkomplesnijih tema. Ne iz ugla čiste...

ČESTI PROBLEMI U KOMUNIKACIJI

Skoro SVAKO ima neki problem u komunikaciji.  A komunikacija je ona zbog koje ćete dobiti ili izgubiti posao, pronaći ili izgubiti ljubav i shvatiti ili izgubiti sebe... Većina ljudi komunicira isto sa svima, bez svesti o sagovorniku. Mnogi ljudi ne obraćaju pažnju na...