USAMLJENI U GOMILI

Koliko prijatelja imaš… Ali stvarno?

Želim da govorim o usamljenosti iz ugla osobe koja voli samoću.

Volim da provodim vreme sama. Volim tišinu koja je samo moja i volim prostor nezaklonjen drugim ljudima. Volim nekada da ćutim satima.
Ćutim kako bih kada dođe vreme imala nešto istinski da kažem. To nema veze sa onima koje volim i koji me vole. U osami se rađaju najbolja dela, jer pisci tada pretaču svoju dušu na papir, slikari na platno, muzičari u note, a naučnici u ideje.
Usamljenost je nešto drugo. Možete biti sami i znati gde pripadate, i možete biti okruženi ljudima a ipak biti sasvim sami.

Usamljenost u gomili je boljka modernog doba.

Izraženi fenomen naglašen očekivanjima sveta i našom nesnađenošću u njemu. Bilo je toga uvek. Ipak, ne ovako.
Danas svet komunicira svoja očekivanja glasnije nego ikada ranije, a svi mi igramo uloge glasnika koji ih razglašavaju dalje. Kapitalizam nas pakuje, odeva, šminka, šalje na poslove i diktira nam snove posedovanja i zavisti. Internet nas analizira, prati, slika i plasira na tržište. Socijalne mreže prodaju pažnju. Treniraju nas da je želimo i da se stresiramo kada je nema dovoljno.

Je li vam bitno da ste lepi, pametni i uspešni?
Naravno da jeste.
A je li vam bitno da budete najlepši, najpametniji i najuspešniji?
Ego kaže da često i to jeste.
I to bi negde bilo u redu da znate sa kim se takmičite. Virtuelni ljudi sa virtuelnim vrlinama i veoma realnim takmičarskim duhom.
Kada smo pobedili? I koga?
Znamo li to?

Agresivno takmičenje ne zagovara zajednicu i ravnopravnost, već hijerarhiju. Svi nad kojima pokušavamo ovako da dominiramo zaziru od nas. Dve karakteristike od kojih ljudi nagonski zaziru je direktna domincija i ugrožavanje. Svako u svojoj glavi podsvesno odgovori na dva pitanja kada nas upozna: “Da li ova osoba pokušava da dominira nada mnom?” i “Da li ova osoba želi da mi naudi?”. Tek kada dobijemo odričan odgovor na oba pitanja odnos može da se uspostavi.

Virtuelni milje neguje vrednosti pokazivanja, poređenja i takmičenja i sasvim drugačije ovo postavlja.

Kada vam neko na pijaci ponudi dve jabuke, automatski procenjujete koja je lepša. Kada vam neko na socijalnoj mreži ponudi dve osobe, automatski procenjujete koja je lepša. Prirodni nagon je u pitanju. Ipak, ljudi nisu jabuke. Ako nam je merilo poželjnosti samo atraktivnost, onda su stvari vrlo jednostavne – želim onog ko je najlepši. Ako ipak imamo potrebu da razgovaramo i osetimo nekoga, onda teško da je lepota jedina potrebna informacija. Duša se ne može našminkati.

Čudi me kako mnogi nude seksualnost, a traže ljubav. Na vašaru taštine ljubav se ne prodaje. Ako nudimo seksualnost, vraća nam se pohota. Sami sebe etiketiramo kao objekat. Žele li nas? Naravno.
Za šta nas žele, to je sasvim drugo pitanje…

Seksualnost jeste i treba da bude lepa stvar, ali naša i intimna. Sve što postane svačije, gubi na vrednosti. A ljubav, ljubav iziskuje razumevanje i pripadanje. I odanost. Niko nas neće razumeti i nikome nećemo pripadati ako ne pripadnemo prvo sebi, ako ne uložimo energiju da razumemo druge i ako ne poklonimo odanost koju tražimo.

Samoća je neophodna kako bismo upoznali sebe.

Ona je nepremostivi deo dubinskog razmišljanja i samospoznaje. Ko nije istinski ćutao sam sa sobom, nikada nije imao prilike da čuje sebe.

Postoje ljudi koji ne umeju da budu sami sa sobom. Upoznali ste ih. Večito zuje harizmom dostupnosti i društvenog šarma, ali odzvanjaju prazninom. Prvi su u društvu i komšijskim tračevima i poslednji u svesti i samospoznaji. Tolika zaokupljenost drugima čini da nemaju resurse da se bave sobom. Zanimljivi su i dopadljivi, samo čudno šuplji. Samoća se uči, poput strpljenja. A oni koji loše podnose sopstveno društvo, moraju se zapitati zašto bi ga iko drugi onda podnosio.

Usamljenost je nešto posve drugo, i najopasnija je kada zaodene ruho prisustva. Kada se učini da usled okruženosti ljudima niste sami. A oni zapravo nisu tu. Upravo zbog iluzije koju društvene mreže stvaraju, suočavamo se sa drastičnim porastom depresije, socijalne nesnađenosti i zamaskiranog očaja. Mnogi nikada ni ne razumeju u čemu je stvar. Ne razumeju zašto se osećaju tako prokleto samo, a okruženi su mnogima.

To je jer postoje različite vrste pažnje.  Neki je prodaju samo kako bi je naplatili nazad, neki je pružaju jer žele nešto od vas, neki je ni ne pružaju već samo fizičkim prisustvom zavaravaju da to čine, a neki…oni besmisleno retki, vam je poklanjaju. Bez etiketa, bez zaduženja, bez očekivanja. Prosto jer jeste. I jer oni jesu sa vama.

Smisleni kontakt. To je ono što nam svima treba. Dokle god se zamaramo formom, promiče nam suština.

Valja se zapitati da li je onda usamljenost u “eri komunikacije” čudo ili logički sled?

Ako nekome posvećujemo pažnju samo kako bismo je dobili nazad, mi onda ne upoznajemo tu osobu odistinski. Ako nekoga ne poznajemo, kako ga možemo voleti, sem kroz platonizam kao ideju. Ako volimo osobu kao ideju a ne kao osobu, ova zanesenost ima tendenciju da se rasprši pri prvom pravom susretu. Kada izgubimo objekat svoje zanesenosti, ponovo ostajemo sami. A sada se treba prebaciti u tuđe cipele i shvatiti da smo i mi nečiji objekat. I vakuum usamljenosti se produbljuje.

“Era komunikacije” podrazumeva kvantitet, a ne kvalitet. Prosečna osoba pošalje oko 3.000 poruka mesečno. Prosečni tinejdžer pošalje više. Od svih poruka koje ste poslali ili ćete poslati danas, koliko je prenelo vašu suštinu i dubinski smisao, a ne banalnost i informaciju?

Poruka nema pogled, poruka nema dodir, poruka nema ton. Odnosi se ne grade pukim podacima. Možete razumeti ljude, ali ih ne morate nikada osetiti. I upravo ta hladnoća se često u modernim odnosima oseća.

Imate li nekoga posebnog negde u svetu, za koga znate da je uvek tu za vas… čak i kada nije?
To se nije rodilo iz brige samo o sebi i izgradilo kroz prizmu polovične pažnje.

Znate li onaj osećaj kada vas neko gleda kao da vas vidi?
Zašto vi ne biste bili taj neko nekome? Već sutra… već danas?

Dotaći dno drugog ljudskog bića traži nepodeljenu pažnju, i trud… ali vredi.

Andrea Čontoš