Kada bismo zaronili do dna ljudske mizerije, depresija bi nas čekala tu.
Ona je parališuća, česta i uporna i zato je značajno pričati o njoj. Nasuprot egzotičnim filmskim bolestima koje se manifestuju glamurozno, ona čami u pozadini svačijeg uma i čeka priliku. Čeka da izgubite nešto, čeka da predugo nemate šta da radite, čeka da se razočarate u život ili sebe. Strpljiva je dok postaje deo svakodnevnog govora. Strpljiva dok se tešimo da smo samo mrzovoljni i da nam je takva priroda. Strpljiva dok počinje da se podrazumeva. Sve na šta se naviknemo, počnemo uzimati zdravo za gotovo.
Najopasnija pozicija od sviju.
Posao koji uzimate zdravo za gotovo vas eksploatiše i traći vam vreme. Partner koga uzimate zdravo za gotovo vas ostavi ili zaboravi dok je i dalje tu (što je gore). Porodica koju uzimate zdravo za gotovo se otuđi. Život koji uzimate zdravo za gotovo prođe bez da vas je dotakao. Bolest koju uzimate zdravo za gotovo nikada ne ode.
Barem polovina nas će se susresti sa ozbiljnijom depresijom u nekom trenutku života. Vreme je da adresiramo slona u prostoriji. Moramo upoznati depresiju iz dva ugla, da bismo je istinski razumeli – iz ugla biologije i iz ugla psihologije. Zato najčešći pristup sagledavanja iz jedne struke ostaje nepotpun.
Kada dobijemo lošu ocenu, auto nam se pokvari ili nam je raspoloženje loše par dana zbog neke osujećenosti, kažemo da smo depresivni; kada izgubimo posao ili voljenu osobu, borimo se sa lošim emocijama i isplivamo posle određenog vremena što se naziva reaktivnom depresijom; a kada se suočimo sa gubitkom i nismo u stanju da isplivamo ni posle nekog vremena to je klinička depresija. Ono što karakteriše kliničku depresiju jeste da posle nekoliko ponavljanja više neće biti potrebe za eksternim uzrokom i okidačem, već će se povremeno sama vraćati bez očiglednog razloga.
Ako bismo morali da definišemo depresiju, pozvala bih se na vodećeg neuroendokrinologa Roberta Sapolskog koji ju je nazvao: “Biohemijskim poremećajem sa genetičkom osnovom i rano usađenim ponašajnim obrascima, koji čini da ljudi ne mogu da cene osećaj zadovoljstva”.
Postoji li šta strašnije?
Anhedonia – nesposobnost osećanja sreće je definišući simptom depresije. Često ide u kombinaciji sa opsesivnim osećajem tugovanja ili krivice – normalnim emocijama u adekvatnim situacijama, ali prenaglašenim i često bezuzročnim u slučaju ozbiljnije depresije. Ovo dodatno pojačava uverenje da sve neizbežno postaje gore – da se život nikako ne može ponovo usmeriti u dobrom pravcu i da nikada neće biti bolje. Jedan od ružnijih simptoma je svako samopovređivanje, koje u svom ekstremu rezultuje samoubistvom. Život gubi boje i sve postaje jako zamorno – razmišljati i raditi postaje strašno teško. Ova usporenost i bezvoljnost se naziva psiho-motorna retardacija. To je faza u kojoj ustajanje iz kreveta postaje pravi podvig i tada se ne treba brinuti o samoubistvu. Nedostatak energije čini i samopovređivanje izlišnim. Problem nastaje kada depresivnima počne da postaje bolje, te dobiju više energije koju mogu usmeriti protiv sebe.
Ovo nije nešto što odlazi na tvrdnju “biće bolje – proći će” i poziv da se saberu i produže dalje. Ozbiljnije faze iziskuju ozbiljniju pomoć.
Tela kliničkih depresivaca rade drugačije. Ovde biologija stupa na snagu. Njihova struktura sna se urušava i onemogućava pravilne cikluse, rezultujući u čestom buđenju rano ujutru i nemogućnosti spavanja uprkos premoru. Za razliku od većine nas koji tugu utapamo u slatkišima, te kada se osećamo nevoljeno nadomestimo to čokoladom, depresivni ljudi imaju smanjen apetit. Uprkos tome, karakteriše ih povišena stopa metabolizma i izražen stresni odgovor – konstantna napetost uzrokovana preplavljenošću hormonima stresa koja oslikava tešku bitku vođenu unutra. Bol je realan. To pokazuju studije sa umanjivanjem osetljivosti na supstancu P (neurotransmiter koji signalizuje bol) koje kao rezultat daju umanjenje depresije.
Dakle, psihološki bol zaista postoji.
Depresija se leči lekovima na bazi tri neurotransmitera: epinefrina, serotonina i dopamina. Epinefrin, poznatiji kao adrenalin, je hormon koji mobiliše enegiju i pokreće “bori se ili beži” reakciju – on umanjuje psiho-motornu retardaciju i podstiče depresivne ljude da se pokrenu. Serotonin, popularno nazvan “hormonom sreće” umanjuje opsesivnu tugu i krivicu i aktivira pozitivne emocije. Dopamin, koji je zadužen za sva motivisana ponašanja daje novi osećaj cilja i svrhe. Medikamenti postoje da bi vratili hemiju našeg organizma u balans i treba im se okrenuti kada ozbiljnost situacije prevaziđe našu moć nošenja. Bolje piti lekove određeno vreme, nego crpeti organizam lošim stanjem višestruko duže.
Kora našeg mozga u depresiji generiše mnogo negativnih i tužnih misli, ubeđujući ostatak mozga zaduženog za emocije i za fiziološko stanje da se složi s njom. Lošim mislima se izaziva približna stresna reakcija kao da smo u tom trenutku suočeni sa realnom opasnošću po život. Rezultat je da se upravo tako i osetimo.
Koreni psihološkog istraživanja se mogu naći još kod Frojda, koji se u svom poznatom eseju iz 1918.godine “Žalost ili melanholija” bavio upravo razlikom između ove dve emocije u nošenju sa gubitkom. Svi gubimo nekada. Nešto ili nekoga. I nikada nije svejedno. Ali postoji krucijalna razlika u nošenju. Kada osećamo žalost to je osećanje usmereno na tugu usled gubitka; kada osećamo melanholiju to je ceo spektar pomešanih osećanja tuge, ljubavi, besa, olakšanja, krivice… nije tu samo gubitak, već i uverenje da je šansa da se iskupimo ili išta popravimo zauvek izgubljena. Ako su pritom te emocije upravljene protiv nas samih i terete nas nikada isplaćenim dugom, to rezultuje u osećanju bezvrednosti i samoprezira ili samomržnje. Frojd ju je nazvao “agresija okrenuta na unutra”, usled gubitka spoljašnjeg objekta sa kojim bi se računi mogli izravnati.
Kognitivna trijada depresivnog poremećaja se sastoji iz: negativnog pogleda na sebe – negativnog pogleda na svet – negativnog pogleda na budućnost; osećanje bezvrednosti se smatra nužnim sastojkom svake depresije prema Beku, koji je ovaj model postavio.
Dodala bih i bespoentnost. Ljudi su bića svrhe. Ukoliko smo izgubili veru, vrednost i svrhu, sve što nam ostaje je žal nad izgubljenim i nepregledna pustoš bez kraja i izlaza.
Kada se eksterni stres desi, on se internalizuje: ako ne postoje izduvni ventili, ako nemamo kontrolu, ako nema predvidivosti kada će nas zadesiti i ako nema ko da nas uteši – to se pretvara u psihološki stres. Depresija je patološki ekstrem ovoga.
Kognitivni psiholozi je nazivaju “naučenom bespomoćnošću”. Kada nam se dešava nešto loše izvan naše kontrole, ono što treba da naučimo iz toga je: “ovo što mi se dešava je strašno, osećam se loše zbog toga, ali nije kraj sveta, proći će”. U depresiji se javlja kognitivna distorzija koja kaže da jeste kraj sveta i da nikada neće proći – da smo zauvek bespomoćni i beznadni.
Pogodite šta – trenutno se nalazimo u strašnoj i nepredvidivoj situaciji izvan naše kontrole, bez puno mogućnosti za izduvnim ventilima, gde je niz ljudi u velikoj opasnosti ili gubitku. Kao i u strahu od dovođenja sebe i bližnjih u rizik. Kada se takve stvari zadese, osećaj krivice je praktično neizbežan. Savršena podloga za cvetanje mrzovolje i depresije.
Iz tog razloga je značajno struktuiranje vremena i uvođenje zdravih rutina. Ne morate izaći iz karantina kao najbolja verzija sebe sa tri nove veštine i četiri hobija. Znate šta vam prija. U sigurnosti vašeg doma vam niko ne mora nametati svoja očekivanja. Introverti radije čitaju, igraju igrice ili slažu puzle, ekstroverti radije vežbaju, pokreću dobrotvorne akcije i organizuju konferencijske pozive. Ambiverti rade oba ili ništa od navedenog. Pronađite svoju svrhu.
Dovoljno je da okupirate sebe i ne ostavite svom mozgu dovoljno bespoentnog vremena da napravi prostor za negativne misli, ako ste im skloni. Dovoljno je i da prepoznate početne faze depresivnih ciklusa dok im se još može stati na put. A kada nije dovoljno i ne možete sami, tražite podršku. Suprotno čestom uverenju, bliski ljudi nam ne čitaju misli i ne znaju uvek da pretpostave šta nam je. A vi nemojte pretpostavljati da im nije stalo pre no što ih uputite. Često nema potrebe biti sam među ljudima, ako tako ne odaberemo. Ako vas kovitlac mrzovolje ubrzano uvlači u depresiju, a nemate snage sami da isplivate, potražite ruku. Ruku porodice, prijatelja ili čak psihologa ukoliko je potrebno.
U društvu koje zahteva visoku funkcionalnost, jurenje za uspehom i lakoćom prolaska kroz život, teško je priznati da niste savršeni i da se ne osećate na visini zadatka. A ponovo pogodite šta – niko i nije. Niko ne može biti visoko funkcionalan stalno. Ali ono što izdvaja one koji češće jesu, jeste spoznaja svojih emocija, pravilno imenovanje problema i preduzimanje akcije i odgovornosti… pravovremeno.
Depresija je biološki realna koliko i dijabetes, i ne treba je se stideti ili ignorišući čekati da vi njoj dosadite i da ode sama, već se suočiti sa problemom lice u lice pre no što nam oduzme moć suočavanja.
Formula za predupređivanje je sledeća:
1. Svrsishodnost
2. Struktuirano vreme
3. Zdrave rutine
Makar imamo vremena da predupredimo ambis, pre no što se nastani u nama.
Andrea Čontoš
Više o predstojećim edukacijama možeš saznati ovde: