Došle su detinje godine sveta.
Nažalost, ne iz ugla nevinosti i čistote, već iz ugla infantilnog hedonizma. Svi želimo sve. Odmah, molim vas.
Krojimo svoje dane i živote kroz težnju ka izbegavanju neprijatnosti i sticanju što veće prijatnosti. Osnovni biološki ponašajni princip motivacije – sva bića rade po formi izbegavanja bola i sticanja zadovoljstva. Mi smo samo od toga izgradili umetnost. I to pomalo perverznu.
Živimo u svetu komfora, gde nas civilizacijski darovi drže poprilično zaštićenim i zadovoljnim. Sve naše dnevne boli su mahom umišljene. Ono što je bolelo naše pretke pre sto godina je bilo pitanje života, a ono što nas danas boli je uglavnom pitanje kvaliteta života.
Porasla je osetljivost savremenog čoveka na negativne nadražaje i situacije koje izazivaju ma koji vid neprijatnosti, a smanjila se osetljivost na pozitivne nadražaje i situacije prijatnosti. Pripadamo generacijama takozvane “kul” kulture. Veoma netrpeljive prema negativnim osećanjima koje opisujemo kao “loše” i dajemo sve od sebe da ih izbegnemo, dok prijatne ili “dobre” emocije gube na intenzitetu, pa nam je sve teže udovoljiti.
Bez nesreće sreću ne možemo najbolje razumeti, i obrnuto. Otuda stalno tragamo za novim i boljim stimulusima (što se zove neofilija) i očekujemo da nam u što kraćem roku izazovu što više uživanja.
Ako nam majica dosadi, kupimo novu, ako nas partner iritira, zamenimo ga, ako nas posao guši, napustimo ga.
Čak i oni koji to ne učine istinski, dobiju želju i potrebu da bude tako. Samo kada bi imali više mogućnosti ili hrabrosti…
A do zasićenja dolazi tako brzo… i sve brže.
Ako je naš prag otpornosti i tolerancije toliko nizak, nikada nigde nećemo istrajati dovoljno dugo da izgradimo smislenu zajednicu i život. Prolazak kroz iskušenja čini ljude iskusnijim i jačim. Ne znam jeste li ranije prepoznali i povezali zajednički koren i značenje ove dve reči – iskušenje i iskustvo. Moramo spoznati nesreću da bismo razumeli sreću.
Mislite da zagovaram da ćutite i trpite i tragate za nesrećama?
Naprotiv.
Dve oprečne sile izazivaju sličan vid neprijatnosti – trpljenje i razvoj. Ako ćutite i trpite vaš emotivni sistem se opire i proizvodi osećaj nelagode. Ako sebe pomerate izvan poznatih granica i učite se novome, vaš emotivni sistem se opire i proizvodi osećaj nelagode. Naš sistem voli da štedi energiju i izbegava trud. Ali, energija se potroši u svakom slučaju – samo je pitanje da li na trpljenje i brigu, ili na trud i razvoj. Ako već plaćamo cenu, kako bi bilo da je platimo tamo gde postoje izgledi da će se zapravo isplatiti.
Zona komfora je mentalno stanje u kojem nam je sve poznato i sigurno. Počevši od mesta po kojima se krećemo, preko ljudi sa kojima komuniciramo, do stvari koje radimo i rutina kojima se prepuštamo. U ovoj zoni ima malo iznenađenja, rizika i opasnosti. Ona vremenom postaje životni stil, set okvira koji nam pruža udobnost i zaštitu od neugodnosti i bola. Na nju se naslanja sigurna zona – nešto veći okvir prostora i delanja u kojem ne obitavamo konstantno, ali ga redovno pohodimo (poput fakulteta ili posla). Tu takođe vladaju zakoni poznatosti, mada nekada možemo doživeti neku blažu nelagodu usled zahteva da se adaptiramo pravilima ponašanja koja ovakva mesta nalažu.
Za primitivnog čoveka ono što je bilo ugodno je bilo ujedno i sigurno. Areal kretanja, poznate rutine, sigurne interakcije. To je formula koja nas je vukla kroz istoriju i dovukla iz kamenog doba do industrijalizacije. A onda je došao prekookeanski transport, globalna ekonomija i internet. Sigurna zona se udaljava od zone komfora.
Danas moramo prevazići sebe više no ranije kako bismo bili dovoljni. Dovoljni za razumevanje sveta, dovoljni za napredak, dovoljni za uspeh. Sa jedne strane ograde sedi zona komfora, a sa druge svet avantura. Preskakanje ograde iziskuje motiv, samokontrolu i nemalo hrabrosti. Nagrada je širenje granica i razvoj ličnih kapaciteta. A to nije za svakoga. Ali može biti za svakoga ko želi.
“Oni koji su spremni da se odreknu suštinske slobode kako bi stekli nešto privremene sigurnosti, ne zaslužuju ni slobodu ni sigurnost.”
– Bendžamin Frenklin
Izlazak iz zone komfora boli. Ceo naš sistem, evoluiran sa uštedom energije i sigurnosti na umu, opire se ovom otrgnuću. Ali to je samo privremeni bol. Mentalna paraliza koja strahuje od nepoznatog. Čim kročimo u nepoznato, ono se osvetljava našim koracima pretvarajući se u poznato. Plivamo kroz zonu učenja i širimo svoje granice sigurnosti. Ipak, ne smemo plivati prebrzo i predaleko. Iza zone učenja se nalazi treća zona – zona stresa ili anksioznosti. Ona je signal da smo preterali. Da smo se toliko zaleteli izvan svog komfora da nam se gubi tle pod nogama i da počinjemo da se survavamo u bezdan nepoznatog. Zato moramo ići lagano, korak po korak, držeći lampu ispred svojih stopa i pogled na cilju.
Strategija za izlazak iz zone komfora se sastoji iz nekoliko koraka:
1. Spoznaj domene svoje sigurnosti
2. Bori se protiv unutrašnjeg otpora
3. Izađi na kraj sa strahom od različitosti
4. Koristi domino efekat
5. Kuj gvožđe dok je vruće
6. Padni – ustani – razmotri razlog pada – nastavi dalje
Kako to da učinim?
1. Uživaj u igri, ne samo u pobeđivanju – pusti vreme da demonstrira rezultate, fokusiraj se na zadatak pred sobom.
2. Promeni dnevnu rutinu – nemoj menjati niz rutina odjednom, jer stres od promene ima kumulativni efekat; odvešće te u zonu anksioznosti i zatim rikošetirati nazad u zonu komfora odustajanjem.
3. Zameni “moram” i “nadam se” sa “mogu” i “hoću” – jezik koji upotrebljavamo za opisivanje nečega oblikuje naš doživljaj i emociju; nemoj stvarati sebi nepotreban pritisak i stres obavezujućim formulacijama. Ništa ne moraš, već možeš; i ne nadaš se, već radiš i hoćeš.
4. Uvedi novu aktivnost – upoznaj nove ljude, mesta, hranu, žanr filmova ili knjiga, hobi ili veštinu; tako ćeš upoznati i sebe bolje: ako ti nešto ne legne, preusmeri se i istražuj dalje (samo nemoj da ti “ne legne” nakon prvog susreta – istraj, pa proceni). U ovom svetu beskrajnih opcija i mogućnosti, negde ćeš pronaći sebe.
Neizvesne situacije, poput opasnosti koja vreba i karantina, utvrđuju potrebu za ostankom u zoni komfora. Ovo je ujedno odgovor na pitanje zašto nakon dovoljno dugog neizlaska iz kuće, izlazak počne da deluje pomalo zastrašujuće? Naviknemo se, ulenjimo se, utonemo u toplinu izvesnosti. Počnemo da gubimo na samopouzdanju i na smelosti i da zaziremo od nepoznanica velikog zlog sveta. Shvatimo da život bez obaveza i izazova nije loš, ali nije ni dobar. I upravo u tome je problem. Kako što je Vladeta Jerotić govorio: “Ukoliko ne napredujemo, nazadujemo”. Svaki dan u kome ne postajemo bolji, postanemo gori. Samo malo, skoro neprimetno. Ipak, mala poboljšanja daju progres, a mala pogoršanja propadanje. Birajte.
Neka vas vaša zona komfora lepo služi, a još lepše poštuje kada je napustite.
“Budućnost je otvorena.”
– Konrad Lorenc i Karl Poper (1989)
Andrea Čontoš
Više o predstojećim edukacijama možeš saznati ovde: