„Čitanje misli“ merenjem moždane aktivnosti
Ideja da su kognitivne aktivnosti predstavljene podeljenom i lociranom aktivnošću u mozgu povlači sobom interesantno pitanje: Da li je moguće odrediti šta osoba vidi, o čemu razmišlja ili čega se priseća merenjem aktivnosti mozga? Kako bismo postigli ovo, morali bismo da znamo tačno koji obrazac aktivnosti odgovara svakom mogućem objektu. Ovo trenutno spada u domen dobro režiranih Spilbergovih filmova, dok u realnosti nije još uvek sasvim moguće.
Ipak, ovo jeste put kojim smo se zaputili.
Nervno kodiranje
Kada vidimo nešto, poput drveta, svetlost se odbija od datog drveta i ulazi u naše oko gde formira sliku drveta na retini. Ova slika je transformisana u električne signale koji putuju iz zadnjeg dela oka putem očnog nerva i dolaze do mozga. Naša percepcija drveta je bazirana na informaciji sadržanoj u ovim nervnim signalima.
Dva naučnika koja su zaslužna za naše razumevanje toga kako mozak detektuje različite predstave iz spoljašnjeg sveta su Hubel i Vajzel, koji su za istraživanje vizuelnog sistema dobili Nobelovu nagradu 1981.godine. Oni su nadgledali signale koje stvaraju neuroni u kori velikog mozga i određivali koji vizuelni stimulusi aktiviraju određene neurone. Zaključili su da se svaki neuron aktivira na specifičan tip stimulusa i tako, kada uočimo drvo, različiti neuroni se pale na različite karakteristike drveta – neki registruju vertikalno postavljeno stablo, neki izgled i položaj grana, a neki boju i oblik lišća. Možemo zamisliti paljenje svih ovih neurona zajedno kao stvaranje hora neuralnih signala od kojih se neki pale brzo, neki sporo, jedni ujednačeno, a drugi neredovno, nekada u naletima a nekada veoma retko. Ono što je karakteristično za ovaj „hor“ signala je da predstavljaju drvo. Druga bića ili objekti u okruženju formiraju svoje, jedinstvene, signalne horove. Ovaj sistem kodiranja nadražaja iz sredine se ne odnosi samo na vizuelne stimuluse, već tako registrujemo i druge tipove nadražaja, poput cvrkuta ptica i mirisa borovih iglica. Način na koji obrazac paljenja neurona predstavlja nadražaje iz okruženja se naziva nervni kod.
Programi koji „čitaju misli“
U istraživanjima sprovedenim tokom poslednjih decenija su razvijeni kompjuterski programi koji mogu da prepoznaju obrasce moždane aktivnosti povezane sa gledanjem i razmišljanjem o određenom objektu. Ovi programi mogu, sa iznenađujućom stopom tačnosti, da prepoznaju konkretan predmet iz grupe objekata, koje osoba gleda.
Postavka ovakvog eksperimenta je takva da participanti posmatraju niz slika na kojima su jednostavnim linijama nacrtani tipovi građevina i alata. Videli bi pet različitih alata i pet tipova građevina, dok bi skener mozga beležio moždanu aktivnost, nervni zapis, za svaki od njih. Rečeno im je da razmišljaju o svojstvima predmeta koji posmatraju par sekundi. Na primer, na prikaz bušilice su razmišljali o bušenju daske. Nakon prikupljanja obrazaca od više desetina participanata, kompjuterski program bi ustanovio obrasce povezane sa svakom klasom objekata (alati naspram građevina), kao i svakog individualnog objekta (čekića, šrafcigera i kuće, na primer). Potom je kompjuter testiran analiziranjem moždane aktivnosti osobe dok posmatra objekat. Kada je kompjuterov zadatak bio da proceni koju kategoriju osoba posmatra – građevinu ili alat procenat uspešnosti je bio preko 90%, dok je verovatnoća tačne identifikacije individualnih objekata bila 78%.
Ovo su impresivni rezultati, ali ono što je još impresivnije jeste da je kompjuter pravio tačna predviđanja čak i za ljude čiji podaci nisu bili prethodno analizirani.
Zamislite šta ovo znači. Ušetate u psihološki institut po prvi put, prikačite se na skener i prikaže vam se slika čekića. Kompjuter analizira vašu mentalnu aktivnost i zaključi da posmatrate „alat“ i takođe predvidi da je to „čekić“. Ova mogućnost da se utvrdi šta određena osoba vidi na osnovu rezultata prikupljenih od drugih ljudi je realna zato što su obrasci moždane aktivnosti slični za sve ljude. Drugim rečima, različiti ljudi imaju slične nervne zapise za specifične tipove objekata.
Ovo je samo početak. Slični tipovi eksperimenata koji se odvijaju dok vi ovo čitate, šireći databazu prepoznatih signala. Poput učenja novog jezika, prikuplja se reč po reč, pojam po pojam i koncept po koncept – grade se vokabular i gramatika. Kada se dosegne kritična količina poznatih reči, propričamo strani jezik – možda ne baš sasvim tečno i sa perfektnim akcentom, ali dovoljno da se sporazumemo. Kada databaza postane dovoljno velika, postane moguće čitati misli specijalizovanim programom…ili ih makar približno pogoditi. Zahvaljujući veštačkoj inteligenciji, stopa rasta ovakvog učenja je eksponencijalna. Pitanje je trenutka.
Kako je ovo samo prvi korak ka tome da mašine mogu da nam čitaju misli, sme li postojati drugi?
Ili verujete da, iako će kompjuteri možda moći da kažu o čemu razmišljamo, nikada neće moći da shvate kompleksne tokove ljudskih ideja, emocija i težnji?
Možda ovakvi programi mogu funkcionisati samo kada smo jasno fokusirani na konkretnu stvar, te će ih naša rasejanost misli i brzina promene fokusa osujetiti?
Ili će, vremenom, veštačka inteligencija naučiti da otklanja pozadinsku “buku” našeg uma?
Označava li ovo početak ere orvelovskog društva u kojem Veliki brat nadgleda, ne samo naše radnje i kretanja, već i ono što nam se dešava u glavi?
Da li mogućnost „čitanja misli“ otvara prostor daljoj zloupotrebi i da li „policija misli“ ikada može i sme da postoji?
Ili su naše intimne misli jedino sigurno uporište koje mora ostati sveto?
Razmislite.
Andrea Čontoš
Više o predstojećim edukacijama možeš saznati ovde: